Додати живот годинама

Један од најважнијих услова за спровођење терапијског поступка у геријатријској пракси јесте чврста решеност и воља болесника да истраје, да не губи наду и самопоуздање и да најтешње сарађује са терапеутом.

Гален је још на почетку нове ере записао: „Најуспешније лечи онај у кога свет има највише поверења.“ Сваки болесник уопште, а болесник у старости посебно, жели да се излечи са што мање напора и што мање лековитих средстава и да му се при том врате раније способности и успостави нормална активност. Такав позитиван став се мора подстицати и афирмисати како би сарадња у лечењу била што тешња. Истрајност, решеност да се прихвати лечење и жеља за оздрављењем мотивишу позитивне снаге у личности оболелог на сарадњу са лекарима, било да се лечење спроводи код куће било у болници.

У давној прошлости преовладавало је мишљење да је старење само по себи хронична, прогресивна и неизлечива болест. Позната је Теренцијева изрека: „Senectus ipso morbus est“ или старост је исто што и болест. Сенека при том допуњује: „Senectus insabilis morbus“ – старост је неизлечива болест. У то време (почетак нове ере) људски век није био ни близу дуг као данас, увиђали су се многобројни здравствени проблеми старих и нису могли остати неописани од стране учених људи тога доба. Сенека, филозоф стоичке школе и учитељ римског цара Нерона, дао је драгоцен допринос разумевању етичких начела односа лекара и болесника, тј. начела хуманог односа према оболелом и медицинске делатности као вештине.

Данас се сматра да старост није сама по себи болест већ једна од фаза у животу човека, као што су и младост и зрелост, па отуда назив треће животно доба. И док у младости и зрелом добу преовлађују еволутивни процеси раста, развоја и зрења, у трећем добу преовлађују процеси инволуције, тј. умањења биолошких, функционалних и одбрамбених способности. Стари представљају биолошки вулнерабилну (рањиву) групу становништва осетљиву на покретаче болести.

Иако старост, као што је речено, није сама по себи болест, постоји узајамна повезаност између старости и болести. Као прво, доминира појава мултиморбидности – више болести истовремено са тешком клиничком сликом у старости. Честа је и појава атипичне клиничке слике, где се болест не јавља уобичајеним током, што отежава рану дијагностику, а потом и лечење. Такође, болести у старости попримају хронични ток, што отежава лечење и опоравак. На крају, појављују се болести које се јављају само у старости као што су Паркинсонова болест, Хантингтонова и Алцхајмерова болест.

Лечење старог болесника захтева посебне мере опреза због могуће појаве токсичности и нежељених ефеката лека. Стара особа у току једне недеље често посети више лекара специјалиста: кардиолога, реуматолога, неуролога и сл., а сваки од њих пропише два, три или више лекова, што укупно може да износи и 12 до 14 лекова.

Фармакокинетика лека подразумева све оно што се са леком догађа у организму и што организам чини леку. То је динамични узајамни процес који се одвија од момента узимања лека до његовог излучивања и зависан је од многих фактора као што су телесна маса, висина, брзина метаболичких процеса и сл. Са годинама телесна маса опада па стандардне дозе лека могу да буду у већој концентрацији, а нередовно узимање оброка или узимање лека без уноса хране може да доведе до појачане ефикасности лека или до неутралисања ефекта лека у организму. При уношењу више лекова истовремено може доћи до интеракције, тако да неки лекови поништавају дејство других или често долази до кумулативног дејства лекова, дезоријентисаности, конфузије и сл. Све ово може да збуни старе особе и да они изоставе неки важан лек, а узму неки други који је мање значајан у актуелној здравственој ситуацији. Терапија великим бројем различитих лекова (полипрагмазија) није препоручљива уопште, а код старих посебно. Било би идеално када би постојао већи број геријатара, односно геронтолога који би стручно и на најадекватнији начин пришли лечењу старих. Излаз је у добро едукованом породичном лекару који ће проценити приоритете у избору нужних лекова. Савремена геријатрија тежи да старог човека учини што дуже самосталним, активним и интегрисаним у друштво. Тежња је да се током старења свака особа што дуже очува као чила, радна и самостална, па мото америчког удружења геронтолога „додати живот годинама, а не године животу“ поприма пуни смисао.

*Лекар специјалиста неуропсихијатар, доктор наука, професор Универзитета