Анатомија једне кичме

Ако би Шијан којим случајем кренуо да прави римејк легендарног филма „Ко то тамо пева“, имао би силне муке да набави глумце. Многи су отишли тамо где престаје живот, а почиње мит. На пример Бата, на пример Паја.

А ипак, постоји лик за култну реплику. У аутобусу фирме „Крстић”, који не иде нигде али негде постоји, било би важно место за глумца Томицу Милосављевића, а нашао би се већ неко да каже: „Овај човек је неуништив!“

Та дијалошка мисао, извучена из контекста значи сасвим мало, или скоро ништа. Песник лепо рече, човек није друго до „два грама душе“. Негде мање, понегде више, али ту је негде. Ако се та недодирљива твар уопште може мерити.

Е, сад, против министра Томице лично немам ништа. Чак са великом пажњом, без глагола, саслушам свако његово нелогично образложење. Човек заиста делује убедљиво: његов је тон смирујући а вокабулар прилагођен потребама струке. Дакле, што мањи број потенцијалних несрећника који су болесни или ће се разболети разуме министра, утолико боље по све нас.

Један специјалиста рече како је српско здравство расцепљено на политику и на струку. „Тамо где се политика умеша у терапију, нема лечења!“

Нормално је да се министар бави политиком, као вештином немогућег у Србији. Чак и ако је лекар који је приморан да поставља „расцепљене“ дијагнозе, у свему што ради. У политици етика је производ компромиса и интереса, у здравству политика је средство нове варијанте агитпропа. У том противречном сукобу моралних начела и партијских принципа, министар се заиста сналази као крупна риба у свакој мутној води.

Проблем је само што је у таквом амбијенту здравље народа, ако таква идеја постоји у реалној политици, на далекој маргини, и човек који је у овом тексту неуништив, бави се том темом искључиво по партитократској директиви.

Бар у четири драматичне околности јавност је тражила да министар оде. Или, ако му се остаје, да бар понуди оставку (стави свој мандат на располагање) као морални чин. Више него што је то пристојно залагао се за масовну вакцинацију против пандемије која није постојала. Шта је иза сцене, ко је све и за чије бабе здравље паничио и враћао нас у времена великих богиња, забрањивао скупове, затварао школе и препоручивао да се не љубимо, ако се такви контакти међу Србима уопште могу избећи? То се неће сазнати.

Тражили су да оде кад су учестале смрти у приватним клиникама. Тада не због игнорисања етике, већ због сумњивих референци које су имале неке клинике и неки лекари, склони да режу без лиценце и стерилних инструмената.

Немојте сумњати да министар није био сигуран у скалпеле својих уважених колега, кад је због кичме отишао у Немачку. Желео је друго мишљење, игноришући чињеницу да сиромашна и болесна Србија нема могућности чак ни за прво. Да се разумемо, изнад свега поштујем свети лекарски позив, и знам да већина ради свој посао најбоље што уме. Ово и није оцена колективног умећа српске медицине, него само инвентар разлога за страх пред здрaвственом политиком.

Тражило се да Томица оде, јер није веровао систему који води, али он је енергично рекао: „Не пада ми на памет да подносим оставку. Враћам се на своје радно место, да наставим где сам започео!“

Где је започео?

Пре десетак дана полиција је (ваљда) разбила онколошку мафију, која се, како је давно рекао Зоран Станковић, само грана из фармакомафијашке хидре. Поново смо имали савршено бесмислено оправдање министрово, од кога неизбежно излази бар копривњача. Неке опозиционе странке су (узалудно) затражиле да министар Томица коначно оде. Али хоћеш!

Прво је он то одбио са циничном надмоћи, свестан да се она реплика из Шијановог дела односи таман на њега. А затим долази до представе о томе да, упркос најтежим оптужбама против директора и његове клике „за злочиначко удруживање“, стоји идилична слика из установе која лечи најтеже болеснике: све је нормално, нема везе хапшење, ради се на врхунском нивоу. Није било повећања доза цитостатика, пацијенти су срећни... Верујем тим професионалцима. У њих се није ни сумњало. Зашто их је онда министар употребио?

Бојим се да полиција на крају не испадне грбава, и да сви они сефови, станови, милиони евра, оргије и ароганција не оду у маглу и неку летњу олују. Могуће је да се открије нови скандал који ће својом дебелом сенком сакрити све што му је претходило, као што је пречесто било.

У Србији се оставка разуме као нека врста симболичног умирања, одлазак на маргину и анонимност која најбрже убија свакога ко некада беше на врху. Министар здравља нас није удостојио оставке, бар сада када је здрав човек и може да се врати струци. Његова кичма је у реду, и он се држи право. Danke Deutschland!