Турска – у Азији или у Европи

Друга по величини земља Европе не може да се прикључи Европи. Тако кажу у Истанбулу, граду где је та граница између Европе и Азије можда и највише видљива. Јер само ту човек може да седи у европском кафићу и гледа на другој обали Азију. Иза њега су и Београд, и Беч, и Париз, а испред њега су Техеран, Улан Батор и Пекинг...

Да ли такав географски положај Турске условљава и кризу идентитета, да ли се Турци питају коме заиста припадају? Питање је актуелно, јер и поред упорних захтева Анкаре да буде примљена у ЕУ, врата Европе још увек су затворена и Турци почињу да се питају да ли их ЕУ не жели, јесу ли они „одбачена држава“, и да ли треба да потраже пријатеље на другој страни. Дакле, где се налази Турска данас? У Европи или у Азији? Хоће ли се тежња ка европеизацији, која је започета много пре стварања Турске Републике, наставити, или ће се земља окренути на неку другу страну? Улог је велики и за Турску и за ЕУ, па и за Запад у целини.

Турски интелектуалци незадовољни оклевањем ЕУ да приме Турску у пуноправно чланство сматрају да ЕУ једноставно игнорише Турску на сваком кораку и да су у ЕУ пре Турске ушле неке државе које годинама нису имале било какве везе с европским политичким и економским вредностима, а да је у позадини, заправо, бојазан неких чланица ЕУ од онога шта Турска представља на верском и културном плану.

Ти интелектуалци наводе да је стотинама година Турчин у очима Европљана био симбол „нечег другачијег“, па чак и антихрист. То у Турској доводи до расположења јавности да се од уласка у ЕУ дигну руке, јер „ЕУ не жели Турску“. С друге стране, званична политика Турске још увек гаји наде у стилу „можда следећи пут“. Наиме, Турска је поднела молбу за пуноправно чланство у ЕУ још 1987. године, али је кандидат за чланство од 1999.

Европска унија тешко може да стави вето на пријем Турске у чланство на верским или културним основама, јер то би умањило значај који се придаје турској демократији. Турска је једина потпуно демократска муслиманска држава у свету и уколико би била одбијена на оваквим основама то би био лош знак за цео регион. Наравно, нико у ЕУ неће то званично да каже, али остаје дилема да ли ЕУ жели у својој породици тако велику муслиманску земљу.

Бивши француски председник Жискар д Естен је пре осам година изјавио „да би улазак Турске у ЕУ био и крај ЕУ, јер би то била највећа држава ЕУ која би имала и најбројнију парламентарну групу у Европском парламенту“. Д Естен је још додао и „да је престоница Турске у Азији, да 95 одсто становништва Турске живи изван Европе и да то није европска земља“. Он се залагао да се са Турском склопи пакт о партнерству и о сарадњи попут пакта с Украјином. Д Естен се прибојавао да би одмах иза уласка Турске у ЕУ то могао да затражи и Мароко, чији је краљ то већ најавио.

Турска је још 1996. ступила у Царинску унију с Европљанима, тако да су обе стране укинуле већину царина и друге трговинске рестрикције. Али уместо да приближи Турску Европи, овај споразум је постао извор нових неслагања. Људима се у Турској стално говорило да је Царинска унија корак ка пуноправном чланству у ЕУ, но убрзо су се појавиле и сумње да ЕУ кроз Царинску унију, која ЕУ није обавезивала ни на шта, заправо, гледа само своје интересе, али не и интересе Турске.

Доказ за то је био спољнотрговински дефицит Турске са ЕУ, који је са пет милијарди долара пре ратификације Царинске уније, скочио на десет милијарди долара после ратификације. Ни турски текстилни и конфекцијски сектор, који је већ учествовао са десет одсто на тржишту ЕУ, није остварио спектакуларан раст извоза какав се прогнозирао. Уз то је изостала и економска помоћ ЕУ Турској, па су у Анкари били разочарани, јер Европљани нису дозволили да до Турске дођу ни мрвице колача, док је Турска отворила своје огромно тржиште. Турској нису одобрени кредити, а ЕУ се стално заклањала иза става Грчке.

Управо из Грчке долазе упозорења да потписивањем Царинске уније с ЕУ Турска није признала Кипар, чланицу ЕУ, да Анкара о уласку у ЕУ неће преговарати са ЕУ, већ са чланицама ЕУ појединачно, што значи и са Грчком и са Кипром којег не признаје, да европски пут Турске пролази кроз Кипар, да Анкара жели све ЕУ предности са минимумом турских обавеза, и да је то покушај увлачења ЕУ у оријентални базар.

У Анкари на све то кажу да је очито да Европа не зна како да се понаша према Турској, да је Турска са својом армијом, индустријом и инфраструктуром најмоћнија земља у региону, да однос Европе с Азијом неће увек бити тако добар као данас и да је Турска једина држава која може да допринесе очувању хармоничне равнотеже у региону од Балкана до Медитерана.

Али ако ЕУ не одреди прецизне рокове за улазак Турске у чланство, и не објасни шта се од Турске у наредном периоду тачно очекује, ако не каже које су то турске „мане“, јесу ли то људска права, сукоб с Курдима, побољшање односа са Грчком, или нешто треће, Анкара ће се окренути другим опцијама. Те друге опције су исламски свет и јача веза с Блиским истоком. Нешто од тога већ се и примећује.

Пословни свет у Турској чврсто је на линији уласка у ЕУ, ту дилеме нема, тај свет гледа на ЕУ као на покретачку снагу турске привреде. Но, Турску не чине само пословни људи, а још није успела да достигне ни стандард богатијих европских држава. Куповна моћ Турака два пута је мања од куповне моћи Пољака.

Због тога Турска мора да покаже владама и грађанима ЕУ да ће им улазак Турске у ЕУ донети неку корист, мора да докаже да је турски привредни раст динамичан, а влада демократска и компетентна. Наравно, и ЕУ би морала да разреши своја два проблема, економску стагнацију и институционалне дилеме.

У неким земљама ЕУ постоји страх да би се уласком Турске у ЕУ Европа могла да граничи са Сиријом и Ираном, постоји страх од земље са 99 одсто муслимана и 76 милиона становника. Но, та иста ЕУ је још пре 13 година доделила азијском Казахстану назив европски. Јер је Казахстан тада имао совјетско нуклеарно оружје. Путовање на које су се упутиле Турска и ЕУ тражи још промена на обе стране. Али обећања су дата, ЕУ је одобрила преговоре са Турском. Наиме, ЕУ је одлучила да изгради Европу на основу свеопштих, а не само културолошких вредности и ЕУ не би смела да одустане од те храбре одлуке.

„Иза нас је више од 600 година Отоманске империје. Ми смо деца отоманског искуства и нећемо се сагињати, чак ни због великих пара. Желимо да сачувамо свој понос и нећемо прихватити никакав половичан пријем у ЕУ“, рекао је још пре десетак година Јилдрим Актурк, члан турског парламента и економиста који се школовао у САД.

Заправо, ако гледамо то некадашње Отоманско царство, чак и у његова најгора времена Турска је била болесник Европе, а не Азије.

----------------------------------------------

САД за Анкару у ЕУ

Циници тврде да је крај хладног рата довео до смањења стратешког значаја Турске за Европу. У ствари, распад СССР-а учинио је ситуацију на граници Турске с Азербејџаном, Грузијом, Јерменијом, Сиријом, Ираком и Ираном много нестабилнијом и сложенијом и довео Турску са некадашње геополитичке периферије на централну позицију. Анкара се брзо прилагодила својој новој постхладноратовској улози и с инвестицијама које прелазе 20 милијарди долара Турска је присутна у Русији. Из Вашингтона на ту чињеницу упозоравају ЕУ, тражећи од Европе да не игнорише и то да је Турска једина секуларна муслиманска демократија у свету и да треба да буде примљена у ЕУ.

Американци воле да нагласе како је Турска платила свој допринос Европи, помогавши више њеној безбедности него многе чланице ЕУ. Наиме, као чланица НАТО-а од 1952. године, Турска је била једна од четири земље које су дале највише војника за рат у Кореји, у коме је погинуло више од 700 турских држављана. Турска је годинама била и најбоља локација са које се током хладног рата прислушкивало све што се догађа у Совјетском Савезу и Американци то не заборављају.

Америка такође гледа на Турску и кроз нафтну математику, садашњи, а још више будући нафтоводи преко турске територије повећавају геостратешку позицију Анкаре. У контексту проблема људских права и обезбеђења приступа изворима гаса и нафте, многи у Вашингтону склони су да кажу како политика према Турској не сме да се своди само на питање људских права и грчко-турских односа. Заправо, САД енергично гурају Турску у ЕУ и виде је у оквиру укупне стратешке перспективе Запада. Америка је имала и значајну улогу у стварању Царинске уније између ЕУ и Турске.

Но, из Брисела одговарају Вашингтону да ће трошкове уласка Турске у ЕУ платити Европа, а не САД. Више од 60 одсто Француза противи се данас уласку Турске у ЕУ, није боља ситуација ни у Немачкој, посебно сада после финансијског случаја Грчке. Стога Америка настоји да своје залагање за улазак Турске у ЕУ усмери ка оним државама ЕУ на које то може да има утицаја, пре свега на нове чланице из централне Европе. Истиче се да је Анкара већ прошла дуг пут и да ће улазак Турске у ЕУ допринети јачању демократије и цивилног друштва у Турској и стабилности на њеним границама.

----------------------------------------------

Друга армија НАТО-а

„Ми нисмо дипломате, ми ствари увек називамо правим именом“, кажу турски генерали. Армија је већ деценијама у свим анкетама неоспорно убедљиво прва по угледу међу институцијама којима грађани Турске највише верују. У Турској грађани најмање верују политичким странкама. У оружаним снагама Турске грађани, опет, гледају гаранта унутрашње и спољне безбедности. У прилог томе иде и то што се херметички затворила у себе и на тај начин не пружа увид у којој је мери уплетена у корупцију.

Поред дискретних „савета“ државним органима, армија је уставом обезбедила и постојање Националног савета безбедности, армија је политички чинилац, али не подлеже политичкој контроли. Турски парламент испуњава све жеље армије, не располажући са довољно информација и без дискусије. Ни приступ изабраним народним посланицима објектима армије није дозвољен како је то случај у земљама ЕУ. Турска је војска у последњих 50 година извела три војна пуча, 1960, 1971. и 1980. године. Војска се не устеже да ако треба пошаље и јасне сигнале упозорења турским исламистичким политичарима, јер она себе сматра чуварем секуларне Турске. Броји 510.600 припадника, војници служе војни рок од 15 месеци. Располаже са 4.503 тенка, 7.450 топова, 426 борбена авиона, 14 подморница, 23 фрегате. То је друга по конвенционалној снази армија НАТО-а.