Мали несташко

Када је Амир ушао у Свратиште васпитачица се згранула. Био је прљав од главе до пете. Запањено га је посматрала јер се јуче окупао, обукао у чисто, а сад је све на њему прљаво. Није могла да верује својим очима.

– Амире, да ли си претурао по контејнерима? – упитала га је.

– Нисам.

– Сигурно.

– Нисам, часна реч.

– А где си се тролико испрљао?

Уследило је ћутање. Час гледа у њу, час у мене.

– Хоћеш ли мени да кажеш шта си радио? Слободно ми кажи.

Одмахује главом.

– Да ли си се с неким посвађао? – упорна сам да сазнам шта му се догодило.

Даје ми знак главом да јесте.

– С ким си се посвађао?

– С другом из краја. Он се наљутио на мене и...

– Шта је онда било?

– Љутито ме зграбио и убацио у контејнер.

– Зато си тако прљав.

– Да. Нисам очекивао да ће то урадити. Зграбио ме испод мишке, отимао сам се, али је већи од мене...

Показа ми руком колико је тај дечко виши од њега.

– Долази ли тај дечко у Свратиште?

– Не. Ех, да долази овде био би добар јер нас овде уче да се не тучемо.

Васпитачица га је позвала да узме чисте ствари и оде да се окупа. Послушно је пошао за њом. Узео је чисто: пешкир, веш и одећу.

– Али, види – обрати ми се помало тужним гласом – ове панталоне су ми дугачке, нису за мене.

Заиста су биле предугачке.

– Кажи васпитачици, даће ти друге.

Тако је и било. Отрчао је у купатило. Када се окупао и пресвукао није личио на дечака који је ушао у Свратиште. Наставили смо разговор. Његове бистре очи одавале су паметног дечака.

– Колико имаш година?

– Не знам.

– Стварно не знаш или нећеш да ми кажеш. Ја знам колико.

– Откуд знаш?

– Мењаш зубиће. Испадају ти млечни и порашће ти лепи нови стални зуби.

Погледао ме је знатижељно. Устао је, протрчао круг по соби, а онда се вратио. Стрпљиво сам га сачекала да настави.

– Имам седам година. Погодила си.

Завршио је први разред. Каже да му се школа допада и да ретко када иде у прошњу када је школска година, јер нема времена. Мора да ради домаће задатке. Пише их у Свратишту. Није увек ред ни да проси. У ствари, да не мора не би, али их је много у породици и сналазе се. Зато жели да једнога дана ради.

– Овде нас учитељица преслиша и провери домаћи и оцени нас. Када добијем петицу, весео сам.

А онда устаде од стола и приђе васпитачици.

– Могу ли да добијем парче чоколаде?

– Прво ручак, па чоколада.

Ручао с осталом децом, а онда су поделили две чоколаде. Овде стичу не само радне навике, већ осећај да деле оно што имају.

Снежана Прљевић

Деца све памте

Свој прилог можете да уплатите на жиро рачун:

205-127261-97 Комерцијална банка на име Центар за интеграцију младих са назнаком Политика;

СМС-ом на број 1019 (само за кориснике мтс мреже). Цена 25 динара (ПДВ укључен у цену).

Сва прикупљена средства намењена су одржавању и развоју пројекта „Свратиште за децу улице”