Mali nestaško

Kada je Amir ušao u Svratište vaspitačica se zgranula. Bio je prljav od glave do pete. Zapanjeno ga je posmatrala jer se juče okupao, obukao u čisto, a sad je sve na njemu prljavo. Nije mogla da veruje svojim očima.

– Amire, da li si preturao po kontejnerima? – upitala ga je.

– Nisam.

– Sigurno.

– Nisam, časna reč.

– A gde si se troliko isprljao?

Usledilo je ćutanje. Čas gleda u nju, čas u mene.

– Hoćeš li meni da kažeš šta si radio? Slobodno mi kaži.

Odmahuje glavom.

– Da li si se s nekim posvađao? – uporna sam da saznam šta mu se dogodilo.

Daje mi znak glavom da jeste.

– S kim si se posvađao?

– S drugom iz kraja. On se naljutio na mene i...

– Šta je onda bilo?

– Ljutito me zgrabio i ubacio u kontejner.

– Zato si tako prljav.

– Da. Nisam očekivao da će to uraditi. Zgrabio me ispod miške, otimao sam se, ali je veći od mene...

Pokaza mi rukom koliko je taj dečko viši od njega.

– Dolazi li taj dečko u Svratište?

– Ne. Eh, da dolazi ovde bio bi dobar jer nas ovde uče da se ne tučemo.

Vaspitačica ga je pozvala da uzme čiste stvari i ode da se okupa. Poslušno je pošao za njom. Uzeo je čisto: peškir, veš i odeću.

– Ali, vidi – obrati mi se pomalo tužnim glasom – ove pantalone su mi dugačke, nisu za mene.

Zaista su bile predugačke.

– Kaži vaspitačici, daće ti druge.

Tako je i bilo. Otrčao je u kupatilo. Kada se okupao i presvukao nije ličio na dečaka koji je ušao u Svratište. Nastavili smo razgovor. Njegove bistre oči odavale su pametnog dečaka.

– Koliko imaš godina?

– Ne znam.

– Stvarno ne znaš ili nećeš da mi kažeš. Ja znam koliko.

– Otkud znaš?

– Menjaš zubiće. Ispadaju ti mlečni i porašće ti lepi novi stalni zubi.

Pogledao me je znatiželjno. Ustao je, protrčao krug po sobi, a onda se vratio. Strpljivo sam ga sačekala da nastavi.

– Imam sedam godina. Pogodila si.

Završio je prvi razred. Kaže da mu se škola dopada i da retko kada ide u prošnju kada je školska godina, jer nema vremena. Mora da radi domaće zadatke. Piše ih u Svratištu. Nije uvek red ni da prosi. U stvari, da ne mora ne bi, ali ih je mnogo u porodici i snalaze se. Zato želi da jednoga dana radi.

– Ovde nas učiteljica presliša i proveri domaći i oceni nas. Kada dobijem peticu, veseo sam.

A onda ustade od stola i priđe vaspitačici.

– Mogu li da dobijem parče čokolade?

– Prvo ručak, pa čokolada.

Ručao s ostalom decom, a onda su podelili dve čokolade. Ovde stiču ne samo radne navike, već osećaj da dele ono što imaju.

Snežana Prljević

Deca sve pamte

Svoj prilog možete da uplatite na žiro račun:

205-127261-97 Komercijalna banka na ime Centar za integraciju mladih sa naznakom Politika;

SMS-om na broj 1019 (samo za korisnike mts mreže). Cena 25 dinara (PDV uključen u cenu).

Sva prikupljena sredstva namenjena su održavanju i razvoju projekta „Svratište za decu ulice”