Човек мора да се рециклира

Издавачка кућа „Народна књига” из Београда објавила је нови роман Гордане Ћирјанић „Оно што одувек желиш”. Роман говори о нашем времену. Слободан, главни јунак, несуђени писац, пријатељ песника, сакупљач књига, телевизијски зависник, продуцент ријалити програма „Оно што одувек желиш”, убија бициклисту на Ибарској магистрали и бива ослобођен, потом улази у љубавну везу са својом снахом, а онда пише велико, исповедно писмо свом брату и тако настаје књига „Оно што одувек желиш”.

Гордана Ћирјанић (1957), аутор је песничких књига: „Месечева трава”, „Госпа од седам грехова”, „Пред вратима воденијем”, „Горка вода”, књига записа: „Писма из Шпаније”, „Нова писма из Шпаније”, збирки приповедака: „Веласкезовом улицом до краја”, „Вечност је, кажу, дугачка”, „Каприци и дуже приче”, романа: „Претпоследње путовање”, „Кућа у Пуерту”, „Пољубац”. Готово све књиге Гордане Ћирјанић доживеле су више издања.

Мото књиге је мисао старца Зосиме, који каже да је пакао „патња због тога што се више не може волети”. Може ли човек да живи без љубави?

За јунака овог романа, човека у пуној физичкој и интелектуалној снази, слободно би се могло рећи да је антијунак – толико се свет његових мотивација сузио, а његов живот свео на убијање времена пред ТВ екраном. На исти начин, за садржај романа може се рећи да је опис пакла. Нажалост, предочени живот једног нашег савременика, не само да је могућ него је у великој мери типичан. Реченица Достојевског која је узета за мото романа односи се, наравно, на хришћанску љубав – не изговара је нико други до кандидат за свеца, и то на самрти. Мом јунаку недостаје Вера, недостаје му Други, али можда је највећа његова несрећа – недостатак љубави према самом себи.

Када човек остане без љубави, он остане и без наде?

Да би се уклопио у свет који се мења муњевитом брзином, у коме је информација важнија од истине и паковање од садржаја, човек мора да се одрекне својих сећања и многих знања, поготово из области хуманистике. Речено савременим језиком – мора да се рециклира. Ако није у стању то да учини, за њега нема наде да ће икада више успети да комуницира са стварношћу. Уколико има породицу, она ће га како-тако штитити од безнађа, али ако живи сам, само ће се ширити јаз између њега и света. Кад је добре воље, јунак овог романа види себе као меланхолика, али меланхолија је стваралачки термин, а он је одустао од сваке креативности. Он не изговара реч „депресија”, која би много боље одговарала његовом стању – тако карактеристичном за данашњег средовечног интелектуалца.

Живимо у веку технике, постали смо робови телевизије, компјутера, мобилних телефона. Мешају се стварни живот и живот са екрана?

Виртуелна стварност са ТВ екрана постала је неодвојиви део наше свести, вољно или невољно. Глумци су нам ушли у сан, фабрикована сећања мешају нам се са успоменама... Наша животна помагала све су паметнија, а ми све глупљи. Величанствени напредак технике користимо на своју штету.

Сан и јава се стално преплићу. Тешко је разлучити шта је живот, а шта литература?

Једино бих се сложила са вама ако под литературом подразумевате сваку врсту фикције, и ону петпарачку. Литература, у ужем смислу, изгубила је друштвени значај и постала апсолутно интимни терен малобројних. Камо среће да се наши животи више мешају и преплићу са квалитетном књижевношћу. Међу неколико цитата уметнутих у роман као болна сећања протагонисте на време кад је још веровао у текст, ту је и пасаж Оскара Вајлда о мимезису – да ли уметност опонаша живот или живот опонаша уметност? Нажалост, оно што је Вајлд говорио о лепим уметностима и животу, данас би једино могло да се примени на однос између живота и телевизијске фикције.

Јунак романа дружи се са Рјепнином, полемише са Црњанским. Живот прелази у литературу, литература у живот?

Књижевност има ту моћ да нас наводи на размишљање. И помаже нам да се преиспитујемо. Мој јунак, чије је име Слободан, у једном тренутку доживљава Рјепнина као друга, и у мислима разговара с њим, касније са Црњанским. При том је свестан крхкости своје илузије да је током неколико сати изврдао самоћи. Али, он најчешће бежи од себе, па тако бежи и од књижевности. На самом почетку романа изговориће реченицу: „Књижевност заводи, попут живота; са екраном су чиста посла, као са смрћу”. Линијом мањег отпора, одабрао је екран.

Помињете гледане ТВ емисије: „Тренутак истине”, „Велики брат”, „Фарма”, у којима се „скидају гаће у студију”. Ко је одговоран за овај духовни геноцид?

Нема виновника. Виновник је неухватљив... Дух времена! Или смо сви криви. Слободан, који своди рачуне, у чину самокажњавања проналази и свој удео у „справљању отрова за мозак” – петнаест година је радио као шраф у европским ТВ индустријама.

Књигу сте писали у мушком роду. Зашто?

У овом роману нема родне проблематике, сем у анегдотском виду. И у претходним мојим романима имате осетљиве мушкарце и духом јаке жене – код свих ликова је доминантно биће, а пол је датост, није проблем. Мушкарац ми је био потребан да бих се лично што више дистанцирала од јунака, али и као литерарни изазов.

Утешно, за жене у годинама, делује реченица да је пупољак само обећање, а да је тек отворен цвет – пуна и остварена лепота руже?

Слободану се десила касна љубав, и то са женом која је старија од њега. Као бивши студент књижевности, он се само сећа како су и зашто песници рабили ружу, као метафору.

Жене, стоји у роману, деле се на пуме и мачкице?

Мислите на некакву женску мизогинију? Далеко од тога! Телевизија нас бомбардује ступидним исказима и полуистинама које се гомилају у нашем мозгу. Ово је такав један исказ, који писац не узима здраво за готово, него га исписује са иронијским одмаком. Као, уосталом, и многе друге којештарије са ТВ екрана.

У књижевност сте ушли збиркама песама. У роману је и једна песма (епитаф). Да ли још пишете поезију?

Моја последња збирка песама „Горка вода” завршава се песмом чији је наслов „Последња песма”. Па ипак, и у збирци приповедака „Каприци и дуже приче”, објављеној прошле године, такође сам прошверцовала једну песму. Не, не пишем поезију, још не.

Зоран Радисављевић