Компромиси не смеју да нам сруше вилице

Све чешће се осећамо као да смо имали два живота: онај пре деведесетих и овај после рата. Лично имам утисак као да сам два пута рођен, први пут у земљи која се звала Југославија, за коју ме везује безбрижно детињство, сигурно студирање, слобода кретања... На жалост, рат је грубо, хируршки, крваво ножем покидао поједине везе. Неке људе однео из нашег живота. Убијање људи настављено је и у миру јер велики број појединаца није могао да издржи намете времена. Наши су умови засићени, емоције испражњене оним што се догађало крајем деведесетих које су за нас трауматичне године. У њима је смрт почела да преузима примат над животом. Те године карактеришу колективна хистерија и насиље. Данас, после рата и новог рођења осећам да живимо у времену колективне пасивизације и отупелости емоција, у којој само постоји савршени порив за безразложно насиље од спортских терена до убистава на улици...

Ово су разлози због којих је сарајевски редитељ Дино Мустафић одлучио да ради представу „Рођени у Југославији” у Југословенском драмском позоришту у Београду. Занимљива ауторска екипа која ради представу „Рођени у Југославији”, чија је премијера најављена за почетак наредне сезоне на сцени „Љуба Тадић”, покушаће да преиспитају лична искуства што се тиче Југославије из данашње перспективе, провучена кроз генерацијски различите визуре. Ангажован је велики број књижевника: Биљана Србљановић, Слободан Шнајдер, Славенка Дракулић, Горан Стефановски, Мирко Ковач...

– Додао бих Ненада Величковића, Миљенка Јерговића, односно многе ауторе из целе СФР Југославија који промишљају о истој теми. Сада смо још увек у фази разговора, истраживања, анкетирања грађана Београда који одговарају на низ питања, који се баве односом према Југославији и оним што су преживали – објашњава Мустафић и додаје:

– Реч је о истраживачком пројекту који се неће бавити Југославијом, у смислу нестанка државно-правног субјективитета, већ сећањем. Бавимо се, заправо, временом раздруживања, свесни да смо на прагу новог удруживања које се зове Европска унија.

Дино Мустафић је од оних позоришних путника, визионара који своје уметничке креације потписује у Сарајеву, Ријеци, Загребу, Подгорици, Скопљу, Марибору, Београду. Завршио је режију на Академији за позориште и светску књижевност на Филозофском факултету у Сарајеву. Директор је сарајевског МЕСС-а. Књижевност и поједини ликови из литературе, каже, увек су били његова корекција.

А зашто представу „Рођени у Југославији” ради у ЈДП-у каже:

– Зато што такав пројекат можете да радите у кући која има слуха за нешто што може да буде својеврсна театарска авантура. Радим на простору који се различито назива од државе до државе, али који повезује много заједничких елемената, што говори да смо један културни простор.

На питање шта је заједничко на екс-југословенском простору Мустафић је одговорио:

– Заједнички су проблеми, који су наслеђени из онога што се зове транзициони период, а то је заправо период без поговорне пљачке, пада свих могућих вредносних атрибута, велики број незапослених, проблеми клаустрофобије нових граница, простора. Ти проблеми су евидентни свуда, они се рефлектују и у позориштима која се одупиру маргинализацији до које су доспели због финансијских разлога, али и глобалних кретања која постоје на нашим подручјима. Сурова логика тржишног капитала или подивљалог неолиберализма сиромаши јавни сектор и угрожава оно што је духовност и што представља простор грађанске слободе. Та грађанска слобода, утисак је, угрожена је у свим тим земљама.

Иако се снажно залаже за културну сарадњу Мустафић, ипак, не прави компромисе када је позориште у питању.

– Уметник по својој вокацији и бићу не сме правити компромисе у позоришту са ауторског стајалишта. Био бих идеалиста када бих рекао да компромиса нема у продукцији, у неким другим сегментима позоришног деловања. Али ако то сведемо на представу као свечани, свети тренутак, када се ти наши микросветови удружују у велики позоришни космос, онда мислим да се ту не смеју правити компромиси. После сваког компромиса се најпре осећате као да вам недостаје неки део вашег тела. Сећам се савета старијих колега који су ми говорили: када правиш компромисе, труди се да то буде као код стоматолога, да ти ради оне зубе који се не примећују. Дакле, компромиси никада не смеју да нам сруше вилицу.

Дина Мустафића замолили смо и да нам објасни своју мисао: „Уметници улазе у политику из идеала, а не ради користи” која многима звучи наивно.

– Дужност је окрутна. Уметници припадају оној заједници, породици људи који воде рачуна и о епохи која долази после њих, имају изражен сензибилитет за емпатију, разумевање другог и другачије. А да када уметник улази у политику из идеала онда се труди, жели, верује. Фактор веровања је јако битан за политичко деловање. Политика на овим балканским подручјима јако је слична ономе што је септичка јама, морално дно, блато, муљ... Углавном је везујемо за мито, корупцију, национализам. А ја када говорим о политичком ангажману имам у виду једног сјајног Улофа Палмеа, Нелсона Менделу, Хавела... људе који су успевали да у својим срединама ствари покрену. Мањина је та која је увек водила и носила промене. Усвојио сам и Сартрову реченицу: „Интелектуалац је онај који се често бави оним што му се гади”, закључује Мустафић.

---------------------------------------------

Екипа представе „Рођени у Југославији”

Редитељ Мустафић у представи „Рођени у Југославији” окупио је драматуршки тим у којем су Божо Копривица, Милош Кречковић, Филип Вујошевић, Маја Пелевић и Миња Богавац. У глумачкој екипи: Бранислав Лечић, Мирјана Карановић, Предраг Ејдус, Бранка Петрић, Драган Мићановић, Анита Манчић, Горан Јевтић, Анђелка Симић, Радован Вујовић, Милица Михајловић и Милена Васић.

Борка Требјешанин