Оташевићи у Брезни

БРЕЗНА, ПРИБОЈ – За српске навике и обичаје вест пристигла одавде звучи помало невероватно: четворочлана породица домаћина Љубинка Оташевића из Прибоја напустила је живот у граду и преселила се у село Брезну, опредељујући се за овчарство, козарство, гајење боровница и питомог лешника. Тешко је рећи да ли су Оташевићи први у Србији који су кренули супротним правцем од оног којим се овде иде више од пола века, али је сигурно да наговештавају један нови миграциони талас.

– Од 1991. године нисам примио плату. Све што сам зарадио, зарадио сам на црно, приватно, у шуми и на сезонским пословима, хранио жену и двоје деце и више не могу. Ишао бих и даље да радим, али не могу то што сам поштено одрадио да наплатим – отвара душу Љубинко Оташевић, 44-годишњи машинбравар, који је био и књиговезац и офсетмашиниста и мајстор за шиваће машине и шумар и све што је газдама за које је радио било потребно. Па, иако му није недостајао радни елан, иако се није стидео ниједног посла, стигао је до непремостивог зида и видео само једно решење – да се врати на очевину у село три сата хода удаљено од Прибоја.

Немање посла, непостојање перспективе и жеља да се очува и обнови очевина од скоро девет хектара у једном од најлепших предела Србије и Рашке области "зачињени" су посебним ангажманом Фондације за Рашку област "Миливоје Мића Мандић" из Београда и њеним програмом доделе подстицајних средстава младим брачним паровима и породицама које се врате на село, напусте градски живот и преживљавање од данас до сутра са малом платом и неком скромном цркавицом са бироа за запошљавање. Домаћин Љубинко је одмах контактирао људе из Фондације, консултовао се са супругом, која је за разлику од њега рођена на селу и одрасла у амбијенту где је гајење говеда, оваца или коза природно опредељење.

– Програм Фондације за Рашку област ми је помогао да се коначно одлучим. Знајући сам да никада нећу дочекати посао у Прибоју, да се од неколико хиљада динара не може лепо живети, пробао сам да узмем дугорочни кредит од Владе Србије за пољопривреду, али је то подразумевало хипотеку, велике рате, па ми није успело, а веровао сам да ме људи из Фондације неће слагати и да ће помоћи – вели, напомињући да је истовремено својим укућанима разбијао све илузије о великој заради за кратко време.

Показало се, што потврђује и председник Фондације Војин Вучићевић, да се села у Србији, а посебно у Рашкој области, могу данас обновити и искористити као својеврсни социјални амортизер у тешким постојећим материјалним условима, са великим бројем породица које једва преживљавају, док су истовремено огромни комплекси обрадиве земље запарложени и неискоришћени. Уз помоћ својих донатора у земљи и сестринских фондација у дијаспори, од којих је најагилнија Српско-канадска фондација "Стара Рашка" у Канади, са седиштем у Торонту, београдска фондација која постоји већ седму годину покушава доделом подстицајних средстава за ову врсту повратка селу да фокусира проблем.

Вучићевић напомиње да се тиме скреће пажња, пре свега, Влади Србије, како може да помогне овом подручју, при чему је модел примењив и за друге крајеве. Због специфичне ситуације Фондација се окренула Рашкој области, а постоји жеља да се на свој начин и са солидном сумом у овај пројекат укључи и Министарство за рад.

Љубинко Оташевић је по много чему "пробни балон" за Фондацију, али и за целу Србију. Иако је већ уз помоћ Земљорадничке задруге "Фармер" из Прибоја набавио 20 оваца и једног овна, преузимајући обавезу да им за узврат у следеће четири године врати 32 јагњета, много је потреба и захтева да би се његово ново домаћинство, расејано по пропланцима, ливадама и шумама на око 900 метара надморске висине, претворило у узорну фарму оваца која гарантује солидан живот. Седам пластова сена на оближњој ливади показује да се Љубинко не плаши посла, поготову кад знате да је све то покосио ручно. Још нема ни косилицу, ни култиватор, али каже: "Биће!".

Ту је и пет коза, па 280 садница боровнице, затим 100 садница питомог лешника, такође поклон Фондације. Главни циљ му је да има око 120 виртенберг оваца, које дају просечно јагње и по за годину дана, и око 50 алпина коза. Главни адут му је рад. И љубав према селу.

Упркос чињеници да у Брезни нема ниједног млађег домаћинства сличног његовом, вели:

– Кад кажем да идем у Брезну то ми је лепше него да идем у Кнез-Михаилову у којој има свега и свачега, али за то треба доста новца. А кад имам новца, онда сам одавде за три сата у Кнез-Михаиловој. Без пара не можеш никуда – сликовито износи своју животну филозофију један од првих српских повратника на село, позивајући и друге да му се придруже.