Уместо колача

Ја, као председник… Дозволите да будем личан! Реченицу таквог склопа не бих изговорио као председник земље са 700.000 неписмених, 800.000 одбеглих, или у земљи у којој свирач раштимоване гитаре у лику министра дели нафору од 5.000 динара, што је ,,добродошла” увреда или ручак у Бодруму или на Ади Циганлији, без десерта! Ми, београдски мангупи, имали смо узречицу: ,,Баш ме брига што Мађарска нема море”. Можда ћемо и ми, захваљујући патетичној посети ,,ја као председник” Црној Гори, бити удостојени услуга најгорих конобара на Балкану и лепих стаза поред мора са погледом на отпатке који делују као ,,Знакови поред пута” (наслов књиге Иве Андрића позајмљен да би и неписмени знали, под условом да им неко прочита и објасни, да је Иво Андрић добитник Нобелове награде а не победник ,,Фарме”! Према томе, понављање ,,ја као председник” је без успеха код српског народа заблебеталог у ,,Фарму” јер би анкета, сигуран сам, показала већу популарност победника ,,Фарме” од ма кога другог. Људска глупост у земљи Србији однела је још једну победу.

А шта да кажемо зашто смо без валидног објашњења отерали лепу црногорску амбасадорку? Слутим да је разлог у непомућеној Мириној лепоти која је још увек у главама дела владајуће гарнитуре.

Вратимо се патетичној посети ,,ја, као председник”, Црној Гори. Поставља се питање где би многи од нас били да су нам очеви рођени далеко од свог каснијег социјалног миљеa? Били бисмо или председници или чланови Српске академије наука и уметности. Хвала лепо, поготово што је у САНУ и бивши Милошевићев председник који није стигао ни да изговори ,,ја, као председник”.

Живо се сећам карикатуре мог обожаваног венчаног кума Зуке Џумхура. Карикатуре на којој Стаљин чучи на облаку и моли светог Петра да га спусти назад на десет минута! Знаменити Срби у власништву светог Петра у случају да их Петар спусти у овакву Србију молили би га да их одмах врати па макар их вратио у пакао и без 5.000 динара нафоре.

Остаје нам да се и даље уздамо у светог Петра пошто су нас и додоле напустиле па гацамо поплављеном Србијом са свешћу да смо оборили невидљиви авион али да су нас победили градоносни облаци! Чуди ме да у виртуелној Србији још само Валтера нисмо замолили да не брани само Сарајево. Не, бранићемо се сами на искуству ,,одбране” Вуковара или Косова. Ову другу ставку наше одбране, са лиценцом одличног енглеског језика (тата га школовао па дете то добро и зна) безлично по налогу ,,ја, као председник” прича испразну причу коју и врапци цвркућу. У причу је уграђена и захвалност минорним земљама што нису признале самосталност Косова, а по систему: ,,Ништа нас не смије раставити од Замбије”.

Нема везе. Понавља се срамота. Бацање векни хлеба гладнима на Теразијама деведесетих година замењена је ,,Маријом Антоанетом” у панталонама која је напредовала толико да уместо колача дели по 5.000 динара. Да ли се беди српског народа види крај?