НЕНОРМАЛНА НОРМАЛА

БЕЈРУТ – Сувише је кратко трајао период у коме се после грађанског рата Либану и овом граду враћао сјај старих времена: земље велике историје и града који зна да пулсира невероватном количином разнолике енергије.

Требало је много времена да прође да странци изгубе страх на помињање речи Либан.

"Париз истока" се тек недавно поново представио космополитским шармом.

Долазио сам у Либан током грађанског конфликта 1975-90. у коме су – ослоњени на векове нетрпељивости и обилато храбрени са различитих страна – ратовали хришћани и муслимани. Лето 1982. провео сам овде током израелске опсаде и обрачуна са Палестинцима.

Тада сам, усред конфликта, мислио да му никада неће доћи крај. У Бејруту сам касније научио да и најгоре прође. Либанцима дугујем захвалност што су ми много година касније лакше пролазили београдски дани под бомбама.

Нестао је мирис запаљеног ђубрета које је било симбол ратних ноћи. Нема старог "Комодора", хотела који је био новинарска Мека. Испраћен светским читуљама, угинуо је Коко – папагај-полиглота који је, обрушен изнад гостију за пуним шанком, наизуст знао многе безобразлуке.

На Зеленој линији која је муслимански запад делила од хришћанског истока, фасаде неких зграда још чувају ожиљке, али ускоро неће више бити јајоликог биоскопа Софил, последњег тестамента авангардне архитектуре шездесетих година прошлога века чија ратом изровашена купола у близини Трга мученика подсећа на болну прошлост.

Центар подигнут у време француске колонијалне владавине пажљиво је реконструисан. Маникирано градско језгро преусмерило се на бутике италијанске моде, кафиће и фенси ресторане.

"Револуција кедра" која је прошле године пропратила убиство бившег премијера Рафика Харирија, одјекнула је као гласни поклич за обнову националног идентитета и нагнала Сиријце да после три деценије Либан препусте Либанцима.

Тек што је наговештена нова зора, Либан се нашао у потпуном шоку после израелске инвазије. Пробуђеног просперитета, земља је очекивала инвестиције и много туриста. Уместо тога, добила је рат.

Сем новинара, овде више нема странаца. Замро је бејрутски Корниш, шеталиште уз море где се удише ваздух Средоземља, пије чај, игра бекгемон, оговара и бистри политика. Тужно лелујају палме у ноћима без струје.

Нема више богатих мушкараца из Залива који су у снежно белим дишдашама променадно обилазили луксузне кафиће. Нема њихових жена у као гавран црним абајама које су привлачне европеизоване Либанке – после дуге борбе да носе што мање а не што више – дочекивале са индигнацијом. Нема западне младежи која тек што је по хришћанским четвртима Ашрафије и Џемајзех открила све чари опуштеног ноћног живота – најбољег у арапском свету.

Све ме враћа у Београд током санкција и каснијег бомбардовања. На време када по улицама или ресторанима није могао да се чује ниједан страни језик. Када Страхињића Бана није врвела од младих представника страних фирми у потрази за лепим Београђанкама, добром храном и проводом.

Иако је израелска инвазија заобилазила хришћане, суните, Друзе и остале, и на нишану искључиво имала хезболахе и њихове шиитске симпатизера на југу земље и јужним бејрутским предграђима, чинило се начас да је конфликт згуснуо земљу.

Народи се инстинктивно збијају пред опасношћу. Али, чак и бомбе хомогенизују само накратко. Што су унутрашње поделе дубље, што се крећу по опасним раселинама вера и етнија, то је шанса хармоније мања.

"Нико није желео рат. Нажалост, други људи одлучују уместо нас. Тако је било и 1975", уверава ме познаник. Можда се заварава. Зар нисмо и ми, заборављајући мудрост Иве Андрића, уочи распада причали само о туђим "заверама", неспремни да се погледамо у огледалу.

У либанском огледалу видим и бармена Едија, хришћанина, који није крио задовољство док су детонације са југа тресле прозор мог хотела у хришћанском делу града. Видим и рибара Мустафу који о хришћанима говори као о плаћеницима Запада. Показује се да је лакше обновити зграде и поставити неоне него променити дубоко укорењена неповерења.

Суштински, Либан се мало изменио. Шиитски шеици, сунитске паше, хришћански патрицији. Непроменљиве линије феудалних разграничења. Људи под кедровима задржали су своје навике, разлике и омразе.

Све ме поново вратило у време опсаде западног Бејрута када сам, не без зависти, на ТВ гледао како хришћанска младеж суреално ужива по плажама Жуније, не више од 20 километара од места где су падале бомбе.

Како тада, тада и сада. И током овог конфликта било је Либанаца који су живели као да рата нема. Преселили су се у Бруману, хришћанско подручје у планинама чији су пабови, клубови и монденски гости на двадесетак километара од разарања јужних предграђа – за шта оптужују шиитске хезболахе.

Хришћански квартови одмах су се по примирју вратили свом ритму. Као Атина на спиду. "Ше Пол" је за ручак пун углађене господе што кроз исту реченицу премичу француски, енглески и арапски. Тим редом. "Када се све тако брзо врати у нормалу, мени се то чини ненормалним", каже ми Сандра Дагер, власница галерије у боемској четврти Џемајзе. Допало ми се. Као онај стари београдски графит: Ко овде није полудео, тај није нормалан.

Цинизам и лудило рата. Гледао сам то и по Београду у време бомбардовања. Ожиљци остају, без обзира на то да ли им је потка социјална или верска.

Шетам Хамром, главном трговачком улицом сунитског дела града. У близини места где је некада био помодни кафић "Модка", сада је "Старбастер". Подсећа на победу "Вимпија" над "Под липом", али и овде, као и у Београду, глобална кафетерија тешко мења навике.

Док стојим на тротоару, возач зауставља аутобус поред уличног продавца каишева. Полако кроз прозор узима један, па пошто му не одговара, проба и други. Нико од путника се не буни. Имају све време овога света. Попут наших реформатора.

Југ је одувек био прича за себе. Палестински избеглички логори и блокови ружних зграда посађених по прашини по којој трчкарају деца сиромашних шиитских породица. После бомби ни тога нема.

Испоставља се да је буђење после другог либанског рата револуција растућих очекивања оних који су сањали о јединству. Препознајем апатију која отвара просторе нетолеранцији.

Како је жилав колективни ген наслеђених подела. Зашто и ми после демократских промена имамо толику потребу да се фаталистички бавимо историјом и разликама, зашто смо се располутили на политичке таборе? Зашто два Србина не могу без три партије као што 17 различитих либанских заједница не успева да пронађе склад?

"Кућа на друму", гласи добро познати одговор. Слаба утеха. Либанска кућа је на блискоисточном, стратешки много важнијем друму него што је наша балканска. Либанцима је то можда шанса коју ми више немамо.

Данас се у овом најнемирнијем региону света преламају глобални односи чији ће одјек стићи и до наше заветрине. Свет је увезан.

Саговорник, католик-маронит, обрадовао се што сам из Србије: "Ми смо овде некада прикупљали оружје за босанске Србе како би ратовали против муслимана", поверио ми се овај припадник Либанских снага, хришћанске армије која је била актер грађанског рата. "Када смо чули да тамо међусобно ратују хришћани, били смо збуњени".

Збуњени? Подсетило ме на натпис који сам давно видео на бараци снага УН које и данас патролирају либанским југом. "Ако Блиским истоком нисте збуњени, нећете ништа разумети".

Порука је овде и даље физички актуелна. Тамо, у Србији, пречесто је исказ општег стања духа.