NENORMALNA NORMALA

BEJRUT – Suviše je kratko trajao period u kome se posle građanskog rata Libanu i ovom gradu vraćao sjaj starih vremena: zemlje velike istorije i grada koji zna da pulsira neverovatnom količinom raznolike energije.

Trebalo je mnogo vremena da prođe da stranci izgube strah na pominjanje reči Liban.

"Pariz istoka" se tek nedavno ponovo predstavio kosmopolitskim šarmom.

Dolazio sam u Liban tokom građanskog konflikta 1975-90. u kome su – oslonjeni na vekove netrpeljivosti i obilato hrabreni sa različitih strana – ratovali hrišćani i muslimani. Leto 1982. proveo sam ovde tokom izraelske opsade i obračuna sa Palestincima.

Tada sam, usred konflikta, mislio da mu nikada neće doći kraj. U Bejrutu sam kasnije naučio da i najgore prođe. Libancima dugujem zahvalnost što su mi mnogo godina kasnije lakše prolazili beogradski dani pod bombama.

Nestao je miris zapaljenog đubreta koje je bilo simbol ratnih noći. Nema starog "Komodora", hotela koji je bio novinarska Meka. Ispraćen svetskim čituljama, uginuo je Koko – papagaj-poliglota koji je, obrušen iznad gostiju za punim šankom, naizust znao mnoge bezobrazluke.

Na Zelenoj liniji koja je muslimanski zapad delila od hrišćanskog istoka, fasade nekih zgrada još čuvaju ožiljke, ali uskoro neće više biti jajolikog bioskopa Sofil, poslednjeg testamenta avangardne arhitekture šezdesetih godina prošloga veka čija ratom izrovašena kupola u blizini Trga mučenika podseća na bolnu prošlost.

Centar podignut u vreme francuske kolonijalne vladavine pažljivo je rekonstruisan. Manikirano gradsko jezgro preusmerilo se na butike italijanske mode, kafiće i fensi restorane.

"Revolucija kedra" koja je prošle godine propratila ubistvo bivšeg premijera Rafika Haririja, odjeknula je kao glasni poklič za obnovu nacionalnog identiteta i nagnala Sirijce da posle tri decenije Liban prepuste Libancima.

Tek što je nagoveštena nova zora, Liban se našao u potpunom šoku posle izraelske invazije. Probuđenog prosperiteta, zemlja je očekivala investicije i mnogo turista. Umesto toga, dobila je rat.

Sem novinara, ovde više nema stranaca. Zamro je bejrutski Korniš, šetalište uz more gde se udiše vazduh Sredozemlja, pije čaj, igra bekgemon, ogovara i bistri politika. Tužno lelujaju palme u noćima bez struje.

Nema više bogatih muškaraca iz Zaliva koji su u snežno belim dišdašama promenadno obilazili luksuzne kafiće. Nema njihovih žena u kao gavran crnim abajama koje su privlačne evropeizovane Libanke – posle duge borbe da nose što manje a ne što više – dočekivale sa indignacijom. Nema zapadne mladeži koja tek što je po hrišćanskim četvrtima Ašrafije i Džemajzeh otkrila sve čari opuštenog noćnog života – najboljeg u arapskom svetu.

Sve me vraća u Beograd tokom sankcija i kasnijeg bombardovanja. Na vreme kada po ulicama ili restoranima nije mogao da se čuje nijedan strani jezik. Kada Strahinjića Bana nije vrvela od mladih predstavnika stranih firmi u potrazi za lepim Beograđankama, dobrom hranom i provodom.

Iako je izraelska invazija zaobilazila hrišćane, sunite, Druze i ostale, i na nišanu isključivo imala hezbolahe i njihove šiitske simpatizera na jugu zemlje i južnim bejrutskim predgrađima, činilo se načas da je konflikt zgusnuo zemlju.

Narodi se instinktivno zbijaju pred opasnošću. Ali, čak i bombe homogenizuju samo nakratko. Što su unutrašnje podele dublje, što se kreću po opasnim raselinama vera i etnija, to je šansa harmonije manja.

"Niko nije želeo rat. Nažalost, drugi ljudi odlučuju umesto nas. Tako je bilo i 1975", uverava me poznanik. Možda se zavarava. Zar nismo i mi, zaboravljajući mudrost Ive Andrića, uoči raspada pričali samo o tuđim "zaverama", nespremni da se pogledamo u ogledalu.

U libanskom ogledalu vidim i barmena Edija, hrišćanina, koji nije krio zadovoljstvo dok su detonacije sa juga tresle prozor mog hotela u hrišćanskom delu grada. Vidim i ribara Mustafu koji o hrišćanima govori kao o plaćenicima Zapada. Pokazuje se da je lakše obnoviti zgrade i postaviti neone nego promeniti duboko ukorenjena nepoverenja.

Suštinski, Liban se malo izmenio. Šiitski šeici, sunitske paše, hrišćanski patriciji. Nepromenljive linije feudalnih razgraničenja. Ljudi pod kedrovima zadržali su svoje navike, razlike i omraze.

Sve me ponovo vratilo u vreme opsade zapadnog Bejruta kada sam, ne bez zavisti, na TV gledao kako hrišćanska mladež surealno uživa po plažama Žunije, ne više od 20 kilometara od mesta gde su padale bombe.

Kako tada, tada i sada. I tokom ovog konflikta bilo je Libanaca koji su živeli kao da rata nema. Preselili su se u Brumanu, hrišćansko područje u planinama čiji su pabovi, klubovi i mondenski gosti na dvadesetak kilometara od razaranja južnih predgrađa – za šta optužuju šiitske hezbolahe.

Hrišćanski kvartovi odmah su se po primirju vratili svom ritmu. Kao Atina na spidu. "Še Pol" je za ručak pun uglađene gospode što kroz istu rečenicu premiču francuski, engleski i arapski. Tim redom. "Kada se sve tako brzo vrati u normalu, meni se to čini nenormalnim", kaže mi Sandra Dager, vlasnica galerije u boemskoj četvrti Džemajze. Dopalo mi se. Kao onaj stari beogradski grafit: Ko ovde nije poludeo, taj nije normalan.

Cinizam i ludilo rata. Gledao sam to i po Beogradu u vreme bombardovanja. Ožiljci ostaju, bez obzira na to da li im je potka socijalna ili verska.

Šetam Hamrom, glavnom trgovačkom ulicom sunitskog dela grada. U blizini mesta gde je nekada bio pomodni kafić "Modka", sada je "Starbaster". Podseća na pobedu "Vimpija" nad "Pod lipom", ali i ovde, kao i u Beogradu, globalna kafeterija teško menja navike.

Dok stojim na trotoaru, vozač zaustavlja autobus pored uličnog prodavca kaiševa. Polako kroz prozor uzima jedan, pa pošto mu ne odgovara, proba i drugi. Niko od putnika se ne buni. Imaju sve vreme ovoga sveta. Poput naših reformatora.

Jug je oduvek bio priča za sebe. Palestinski izbeglički logori i blokovi ružnih zgrada posađenih po prašini po kojoj trčkaraju deca siromašnih šiitskih porodica. Posle bombi ni toga nema.

Ispostavlja se da je buđenje posle drugog libanskog rata revolucija rastućih očekivanja onih koji su sanjali o jedinstvu. Prepoznajem apatiju koja otvara prostore netoleranciji.

Kako je žilav kolektivni gen nasleđenih podela. Zašto i mi posle demokratskih promena imamo toliku potrebu da se fatalistički bavimo istorijom i razlikama, zašto smo se raspolutili na političke tabore? Zašto dva Srbina ne mogu bez tri partije kao što 17 različitih libanskih zajednica ne uspeva da pronađe sklad?

"Kuća na drumu", glasi dobro poznati odgovor. Slaba uteha. Libanska kuća je na bliskoistočnom, strateški mnogo važnijem drumu nego što je naša balkanska. Libancima je to možda šansa koju mi više nemamo.

Danas se u ovom najnemirnijem regionu sveta prelamaju globalni odnosi čiji će odjek stići i do naše zavetrine. Svet je uvezan.

Sagovornik, katolik-maronit, obradovao se što sam iz Srbije: "Mi smo ovde nekada prikupljali oružje za bosanske Srbe kako bi ratovali protiv muslimana", poverio mi se ovaj pripadnik Libanskih snaga, hrišćanske armije koja je bila akter građanskog rata. "Kada smo čuli da tamo međusobno ratuju hrišćani, bili smo zbunjeni".

Zbunjeni? Podsetilo me na natpis koji sam davno video na baraci snaga UN koje i danas patroliraju libanskim jugom. "Ako Bliskim istokom niste zbunjeni, nećete ništa razumeti".

Poruka je ovde i dalje fizički aktuelna. Tamo, u Srbiji, prečesto je iskaz opšteg stanja duha.