Судар светова

Од нашег специјалног извештача

САРАЈЕВО – У такмичарском програму 12. по реду Сарајевског фестивала, међу дебитантским делима нашао се и целовечерњи играни филм "Седам и по" сценаристе и редитеља Мирослава Момчиловића (1969), који је добро загрејао дланове овдашње публике и пера присутних критичара. Већ овенчан наградама и признањима на летошњим домаћим филмским фестивалима, укључујући и награде за најбољи сценарио, Момчиловићев црнохуморан филм о греховима: гордости, лењости, зависти, гневу, среброљубљу, пожуди и неумерености у јелу и пићу, са лакоћом наилази на симпатије гледалаца. Велика глумачка и ауторска екипа овог филма поклониће се и Београђанима, на премијери у "Сава центру" 12. септембра.

Са Момчиловићем, који је на себе пажњу скренуо сценаријом за филм "Кад порастем бићу Кенгур", у Сарајеву смо разговарали о греховима, опросту и разумевању за јунаке који су отелотворење националног менталитета, али и чланови планетарне породице грешника...

• Сви грехови савремене цивилизације заправо се могу подвести под ових седам о којима и говори Ваш филм. Да ли је "Седам и по" прича  о грешној цивилизацији изопачених вредности?

– Јесте, био сам опседнут овом темом и запитан зашто има баш седам грехова. Можда их има више, али онда размишљајући нисам успео да нађем нити један осим тих седам, а и сваки новонастали грех савремене цивилизације могао бих да сврстам у ове постојеће. Рецимо – површност, особина типична за српски народ, може да се сведе под лењост. Љубомора је подврста зависти, и тако редом. Педофили су некада своје ниске страсти задовољавали преко харема, а данас то раде преко Интернета. О томе је овај филм. Занимљиво је и да сваки народ мисли да су сви грехови карактеристични управо за њега и због тога је то универзална тема. У Буњуеловој биографији сам читао да је завист најтипичнији шпански грех, а ја сам убеђен да је типично српски . Онда сам све то испричао колеги Словенцу, а он ми је на то казао: "Чуј, стари, ако Словенци имају грехове, онда је то сигурно тај – завист."

• Занимљиво је да греховима о којима говорите не приступате морализаторски. Уочавате их, лоцирате, анализирате, играте се са њима, али  не "попујете"?

– Нисам се бавио ни социолошком ни психолошком анализом грехова, већ сам хтео да испричам причу о себи, свом крају и свом народу у времену у којем живимо. Када би ме неко питао да му у најкраћем опишем како се живи у мом крају, Београду и Србији, не бих умео то да објасним у мање речи него што сам то урадио у сценарију за овај филм. То сам ја, то су моје комшије, то је земља у којој живим.

• Али, само наизглед Ви причу смештате у локално, у новобеоградски бетон?

– Покојни професор Слободан Селенић ме је учио да уметничко дело настаје тако што небитну ствар учиниш битном. Другим речима, оно што је локално учинити га универзалним. Никада ми није сметало што се "Коштана" дешава у Врању, ни што се "Даблинци" дешавају у Даблину, у Ирској. Величина тих дела је у снази коју су аутори дали јунацима, у поруци коју су имали да саопште, а не у томе што се дешавају у тим градовима.

 • А који је Ваш највећи грех?

– Нисам безгрешан, зато сам и бирао такве јунаке, по средини – ни боље ни горе од себе. Грех од којег се највише бојим јесте завист, али и завист ако је контролисана може да те мотивише на велика дела. Рецимо, комшија жели да надмаши комшију, да направи бољу и већу кућу од његове. То је у основи у реду, али није уколико то чини по сваку цену и не бирајући средства. Другим речима, завист је добар слуга, али може да постане и јако зао господар. Тако је и са свим другим греховима.

• За грехове почињене у Вашем филму нема казне, али има опроста?

– Ради се о погрешном преводу или тумачењу форме о седам смртних грехова. Они се не називају смртним греховима због тога што се од њих умире, већ због тога што су својствени смртницима. Тачнији назив био би седам грехова смртника.

• Писац као редитељ, преамбициозно или нужда?

– Да је ово филм о судару светова или две војске са по хиљаду војника, или да је ово филм где главни јунак искаче из авиона и ускаче у воз, у том се случају не бих прихватио режије филма. Али како је ово мала, камерна прича о малим људима сличним мени, уверен сам да сам направио добар потез. Ово је пре свега глумачки филм и већи део енергије који изискује редитељски посао искористио сам на рад са глумцима не би ли извукао енергију и емоцију коју сам желео да филм има. Аутори које волим и који су ми узори – Мајк Ли, Вуди Ален и Џим Џармуш – раде на сличан начин и не видим да су њихови филмови мањкави због тога, напротив. Сценариста може да промаши у редитељском делу посла. Исто то може да се догоди и редитељу ако се прихвати писања сценарија, што је честа појава, али људима мање упада у очи. Опасно је и не ваља ако се сценариста заљуби у свој текст, не дозвољава да се промени тачка и зарез и на тај начин остале чланове екипе, а пре свега глумце, спутава у њиховој жељи да буду креативни. Ако одаберете талентованог глумца, велика и неопростива грешка је неискористити нешто од његових идеја и његовог талента.

• А бар Вам тога није недостајало ?

– Није. Имао сам тридесетак глумаца и са свакима сам радио читаће пробе које иначе сматрам врло битним за филмове овог профила. Са сваким од њих сам разговарао о лику и тексту који треба да изговоре. И колико год је сваки од њих сценарио сматрао добрим, увек смо на пробама налазили решења и нијансе у лику које су га чиниле бољим и животнијим. Боље је то урадити на пробама него на снимању филма који је прилично скуп и стресан спорт. Боље је нове ципеле разгазити код куће, него на матурској вечери.

------------------------------

О Мири Ступици

– Тренутак када сам Миру Ступицу први пут видео на монитору, у моменту када је почела да игра своју улогу, сматрам једним од најдирљивијих и најузвишенијих у свом животу. Баш као и тренутак када су ми прочитали њен телеграм после сарајевске пројекције, сматрам најлепшим тренутком овог фестивала, каже Момчиловић.