Незабораван концерт Стивија Вондера

Ротердам – Неки снови се остваре, неки не. Холандија није добила ни треће финале Светског купа у фудбалу. Сат времена по завршетку утакмице, Стиви Вондер је изашао са клавијатуром око врата пред двадесетак хиљада посетилаца завршне вечери North Sea џез фестивала певајући наранџастим мајицама„My eyes don’t cry”. Више него симболично...

Два месеца раније, уметнички директор фестивала Јан Вилем Лојкен поносно је објавио: „Сан постаје стварност. Већ дуги низ година покушавамо да доведемо ову легенду на фестивал и, ево, коначно смо успели”. Бојазан да ће фудбалска грозница известан број људи одвратити од доласка на фестивал изазвала је измену сатнице у последњи час. На крају, посетилаца у конгресном центру било је, чини ми се, више него икад. „Музика у кључу живота” лако је нашла свој пут до публике – Вондер им је приредио један од оних концерата који се не заборављају.

С обзиром на то да је у последње две деценије мало снимао, да нема нови албум и да су његове кључне песме настале током шездесетих и седамдесетих година, програм актуелне турнеје (Тravelling Song Тour 2010) готово је искључиво састављен од музике из тог времена, што свима изузетно прија. Невероватно је колико те песме и данас звуче свеже, укусно, неодољиво. Стиви је у центру сцене. Равноправно свира акустични и електрични клавир, синтисајзере и усну хармонику. Пева и даље фасцинантно, маниром који нам је добро познат: полетно, са вибрато импровизацијама око главне теме, вешто размењујући дубоке и високе регистре. Бенд је врхунски, пратећи певачи и дувачки састав дају оркестрацији раскошну ширину и снагу.

Три нумере са албума „Hotter than July” („Master Blaster”, „As If You Read My Mind”, „All I Do”) подижу атмосферу. Лепо им балансирају нежније „If You Really Love Me” и „I Believe”, као и два џез стандарда (Брубеков „Take Five” и Колтрејнов „Giant Steps”). Вондерово присуство на џез фестивалу није нимало случајно: уз Битлсе, он је међу најобрађиванијим поп-рок ауторима у савременом џезу – омаж његовим џез херојима представља најбољи пример колико је озбиљно схватио позив у ово друштво.

Познати риф на електричним клавијатурама у нумери „Higher Ground” објављује почетак велике журке. Ређају се хитови: „Don’t You Worry ‘Bout A Thing”, „Living For The City” и „Isn’t She Lovely”. Сви плешу. У једном моменту, иза сцене се појављује Квинси Џоунс. Посвета Мајклу Џексону („Human Nature”) добија пуни смисао уз уваженог госта који је продуцирао оригиналну верзију. У следећем блоку Стиви се осврће на шездесете („Uptight”, „For Once In My Life”, „Signed, Sealed, Delivered I’m Yours”), а онда уводи „Sir Duke”, која се претапа у „I Wish” – џез, соул и фанки у савршеном сплету. Излазак малог госпел хора на сцену најављује „Free” и јасно је да се примичемо крају. Зар има бољег грувања него уз „Superstition”? А зар није љубав реч која најснажније прожима Вондеров опус, каријеру дугу готово пет деценија? Зато, ето нам чистих емоција, уз „My Cherie Amour”, „I Just Called To Say I Love You” и величанствени финале са „Another Star”: „Твоја светлост је све што видим”, одзвања у романтичној ротердамској ноћи. Наранџасте мајице се поново смеју. Један остварен сан за један дан, више него довољно за срећу…

Војислав Пантић