Сладолед за малог Југ Богдана

Сушиће – Југ Богдан се, са своја четири лета, није много упуштао у причу, већ је у журби спасавао сладолед који се, делом, задржао на образима и кошуљи и почео да цури кроз нејаке прсте. Дугокоси и насмејани малиша je, због имена, најчувенији од Станојковића из села Сушиће, неспорни мезимац породице коју чине још његови мајка, отац и деветоро браће и сестара.

Они су, некако, последња тачка цивилизације: општина Штрпце је збег на крајњем југу Космета, у Сушићу се окончава пут од Штрпца дуг десет километара и одавде нема стазе, а кућа Станојковића извирује на крају сокака. Ако се на оштром обронку Језерских планина испусти камен ко зна где ће се и кад зауставити, али најбројнија српска породица не мрда из свог завичаја и са овог краја света.

Радован Станојковић (53) је изнео боцу са ракијом, а супруга Љиљана (35) приставила лонче за кафу и усредсредила се на причу о именима и годинама рођења своје десеторо деце, пазећи да не погреши. Успут је подојила једанаестомесечну Анђелију, онако пред гостима, јер најмлађе дете није заслужило да пропусти следовање, а у овом крају није обавезно да се дојиља крије од кога.

Дакле, првенче у Станојковића је Аница, рођена 1992. године. Сада је удата и живи у српском селу Севце на Шари. Пре два месеца родила је ћерку Лану. За Аницом, на свет су дошли Зорица (1994), па Јовица (1995), Ненад (1999), Андреј (2000), Андријана (2002), Наталија (2003), Дарко (2005), Југ Богдан (2006) и Анђелија (2009).

Шта, поред Анђелије, има још ново у овом многољудном роду, стиснутом у свега два собичка и 30 квадрата?

– Зорица је побегуља. Удала се ономад и она у Севце, без питања, али шта да се ради. Прошле седмице били су њени девер и снајка код нас, на помирењу – приповеда Љиљана.

С чим је, тог дана, изашла пред госте?

– Спремила сам пуњене паприке и пилеће месо – каже.

Спустила је кафу на сточић и мајчински погледала Ненада:

– Он ми је најбољи ђак, завршио је четврти овде у селу са свим петицама. Од јесени мења школу, мора да иде у Доњу Битињу.

Ненад је чист домородац, јер је дан угледао баш у кући где седимо, 2. маја 1999. године. За време бомбардовања овде није било пута, болнице ни породилишта. У кући су рођени још и Зорица, Андријана и Андреј, Јовица у Приштини, Југ Богдан у Београду, остали су Штрпчани. Ко је бабица за хитне случајеве?

– Ја. Извештио сам се – вели домаћин Радован.

Он је знао и за боље дане. Оне кад је, рецимо, радио на одређено, као домар у четвороразредној сеоској школи „Стаја Маринковић” и возио „фићу” („Црк’о ми мењач”). Сад иде у шуму по дрва, помаже кад се купају деца, а без коња и трактора не успева да заради штогод са два и по хектара планинске земље.

Љиљана је за Радована дошла из своје Могиле, код Витине у поморавском делу Космета, и стално је у покрету. Како и не би била кад мора да умеси хлебове за све укућане и приготови за обед. Успут брине и о финансијама:

– Имамо 7.000 дечјег додатка и 10.000 динара социјалне помоћи, и то је све у месецу. Од ових ствари које видите, машину за веш добили смо од Душана Грујића, а шпорете на дрва и на струју од Иване Жигон.

На зиду собичка гост ће најпре уочити велику грамату из 2002. године: „Епархија рашко-призренска додељује Златни орден Мајке Југовића Љиљани Станојковић као српској мајци која је одгајила шесторо деце.” Жена нас моли да сиђемо у камени подрум: улаз, не виши од метар и по, уместо рагастова има поцепану памучну завесу, а од ствари унутра су само два кауча на „Г”, застрта по једним старим ћебетом.

– Овде ми спавају дечаци – показује мајка коначиште петорице синова.

Човека, на мах, опседне питање ко у овој нигдини брине о детињем здрављу.

– Здрави су, хвала богу. Водила сам их лекару само за вакцину, и били су код зубара. Кад се прехладе, скувам им нешто и утоплим их док не прође – приповеда мајка десеторо Станојковића. Или, можда, више? Њој је тек тридесет и пета?

– Али, већ имам унуче, доста је било.

Међутим, и Радован се пита:

– Биће онако како Бог одреди – каже домаћин.

Ако заимају који динар, Станојковићи ће да припреме бољи ручак за крсну славу, Светог Пантелију. Тог дана, 9. августа, слави свих 28 кућа у Сушићу, па нико нема много гостију. Овде је, поред тога, обичај да се на славу не зове, већ ко дође добро је дошао.

И ко одлази, уважен је да памти. Нас су до средишта сеоцета испратили сви Станојковићи рођени од 1999. до 2006. године. Значи – шесторо.

Гвозден Оташевић

-------------------------------------------------------------------------

Контакт за помоћ породици Станојковић

Председник српске општине Штрпце  - [email protected] ;

телефон - 065 82 72 410