Заборављени рај на земљи

У подножју Мироча, покрај Дунава, смештена је варошица Текија, опасана шумом, у којој су модерне куће окружене цвећем и зеленилом. Када прођете неком од улица овог градића на обали Дунава имате утисак да коначно знате како изгледа рај на земљи.

Уколико овде дођете, видите излазак сунца на Дунаву у Текији, пробате рибљу чорбу и домаће колаче и доживите гостопримство добронамерних и веселих мештана заувек ћете се враћати у овај од свих заборављени бисер Ђердапа.

Прелепа, пешчана плажа одише мирисима неких прошлих времена. На њој Дуда, домаћица старог кова, у сваку своју крофну умеси и помало љубави. Њен домаћин, познат као Јоца Крофна сваком госту с посебном пажњом и поштовањем приђе. Текијанци неће дозволити да се осећате да сте далеко од своје куће, насмејани отворена срца за цео свет, свако добро јутро ће вам пожелети из срца, упитати вас да ли вам је лепо и да ли вам је нешто потребно.

Њихове мештанке су надалеко чувене по колачима, као и по томе да им срце украде понеки Београђанин. Већина младих људи професионално се бави риболовом, тако да када одете у један од два ресторана сигурни сте да су наручену рибу тога јутра рибари уловили за вас. Увек насмејани, ведри, упркос свим текућим животним проблемима, Текијанци су и чувени играчи.

– Једне године смо без престанка девет сати свирали "влашко коло", само су се свирачи смењивали, а играчи предаха нису правили – објашњава један од хармоникаша који је са породицом на одмору у Текији.

Да мало место одмах значи и неуспех демантују и Живојин – Жика Болбатовић, власник ланца продавница "Текијанка", који сада има 140 запослених радника. Сличну причу има и Сенад Мехић, натурализовани текијанац, власник ауто-механичарског сервиса.

– Дошао сам и пољубац Влајине ме је заувек задржао на овом месту. Почео сам буквално ни од чега, све смо сами стекли ја и моја жена – кроз смех објашњава Мехић.

Текија је име добила по турској богомољи – дервишкој текији, а први пут се помиње 1807. године као мало село на десној обали Дунава, које је имало велики значај за речни саобраћај и промет робе турског царства. Врхунац развоја овај заборављени рај на земљи доживео је пре Првог светског рата, а након тога Текија полако прелази у локалну оазу, посебно после пресељења 1964. године када је потопљена због изградње хидроелектране Ђердап 1 и премештена на садашњу локацију.

Стара Текија остала је позната само бродарцима који су спроводили конвоје кроз Ђердапску клисуру, мештанима и ђердапској речној управи.

У данашњу Текију, која је савременом магистралом повезана са јужним и северним деловима земље редовним аутобуским линијама, а има потенцијале да буде српска Бока которска, општина и држава више не улажу, ваљда су је заборавили. Међутим, ипак, изван граница наше земље позната је по манифестацији "Златна бућка Ђердапа", која се одвија сваке године у августу месецу, а када се лове сомови на прастари, специфичан начин помоћу "бућке".