Нема новог хладног рата

Посета венецуеланског председника Уга Чавеса Кини и разговори о могућим значајним кинеским инвестицијама у нафтну привреду Венецуеле дали су нови повод старој причи: да Кинези изазовно продиру у нафтом богате земље, чак и кад се оне налазе у традиционалној америчкој интересној сфери, и да можда није далеко време кад ће се Кина и Америка пре сукобити због енергетских извора него због ракета или идеологије.Енергија је већ била означена као могући узрочник новог хладног рата између Америке и Русије, кад је потпредседник Дик Чејни оптужио Русе да користе енергенте као политичко оружје, односно за "уцену" Запада. Сада неки угледни западни листови, међу којима и немачки "Шпигл", први пут пишу о могућој обнови хладног рата између Америке и Кине. Коментатори су посебно подстакнути – после недавно склопљених споразума о огромним кинеским инвестицијама у нафтну привреду низа афричких и азијских земаља – скоком у економској сарадњи између Кине и земаља Латинске Америке, превасходно Бразила, Венецуеле, Аргентине и Чилеа. Бакром богати Чиле је прва земља Латинске Америке са којим је Кина склопила споразум о слободној трговини. (Само неколико месеци пре ових догађаја Кина се споразумима обавезала да у Нигерији, где 95 одсто производње нафте контролишу америчке компаније, инвестира четири милијарде, у Анголи три милијарде, у Саудијској Арабији пет милијарди, а у Ирану чак, дугорочно, сто милијарди долара. Мимо овога, с Русијом је договорила да годишњи увоз нафте – осам милиона тона – удвостручи после изградње новог нафтовода из Сибира.)

Забринутост у Америци

Американци јавно негодују због развоја кинеских трговинских односа са Латинском Америком, чији је обим досегао 40 милијарди долара (колико Кина остварује и са Африком). Роџер Норијега, бивши помоћник државног секретара, изразио је због тога забринутост и затражио да се Кина спречи у "остваривању циљева који су противни америчким интересима у региону". Конгресмен Ден Бартон отворено је рекао да је "кинеско присуство у Латинској Америци неспојиво са остварењем америчких циљева".

У кинеској штампи појавили су се после тога текстови у којима се објашњава да је, "у ери глобализације неизбежна конкуренција међу земљама и предузећима". Латинскоамеричке земље – од којих су многе у реформама, као Кина – наилазе на повољне услове за извоз својих сировина и производа на велико кинеско тржиште.

На оптужбе да Кина "пљачка" сировине из ових земаља и да се у њима понаша као колонијална сила, Кинези одговарају да њихове компаније купују робу по тржишним ценама, у складу са нормама Светске трговинске организације, и да послују "на бази једнакости и узајамне користи". Нејасно им је откуд толика забринутост: на Кину отпада само шест одсто укупне вредности латиноамеричке спољне трговине.

Што се тиче Венецуеле, тачно је да је она пети на свету извозник нафте и важан снабдевач Америке, као што је тачно да је Кина други по значају увозник тог енергента. Али оно мало нафте што је Кина досад увозила из Венецуеле чини само 0,1 одсто укупног кинеског увоза "црног злата". То стварно није вредно ни поменути, а камоли у томе видети узрочник хладног рата.

Уосталом, кинеско руководство оставља утисак да га се стране црне слутње много не тичу или да их, и кад обрати пажњу на њих, не сматра довољно разложним.

Само сенка

Стицајем околности, који можда и није био случајан, Ху Ђинтао је пре Чавесовог доласка у Кину разговарао са Бушем. Објављено је да су два председника оценила да ће кинеско-амерички економски дијалог и сарадња подстаћи трговину, "што ће се позитивно одразити на глобални привредни раст, као и на стабилност и безбедност у свету". Очигледно, предност над свим има Америка. А нема ни трунке стрепње од погоршања односа, а камоли од обнове хладног рата.

У саопштењу о важном састанку у Политбироу ЦК КП Кине, који је после тога одржан и био посвећен спољној политици, истиче се да Кина "никад раније није са међународном заједницом имала тако блиске везе у области привреде, политике, културе и безбедности као сада". Спољна политика ће и даље тежити да земљи обезбеди миран развој, "стварајући здраво међународно окружење и погодне спољне услове за реформе, отварање и модернизацију Кине, као и за њен допринос изградњи складнијег, мирољубивог и просперитетног света". Они који овако виде међународни положај Кине засигурно и не сањају о хладном рату.

Додуше, у штампи је било коментара у којима се помиње "сенка хладног рата", али више поводом застоја у односима између Америке и Русије, него поводом америчко-кинеских односа. Кинески аналитичари говоре о постојању "менталитета хладног рата", иза којег виде не само америчке "јастребове", него и оне идеологе на Западу који западне политичке назоре сматрају једино универзалним и узорним. Али не виде услове за нови хладни рат, који би проистицали из војне конфронтације блокова, трке у наоружању и судара антагонистичких идеологија. А без тога, трвења се своде на нормална сукобљавања националних интереса.

У последње време, нарочито од самита индустријских сила Г-8 у Петрограду, кинески аналитичари помно прате Путинове идеје о јачању енергетске безбедности. Тако Лиу Ђијанфеј, професор на Високој (кадровској) школи ЦК КП Кине, верује да би се повремене напетости међу великим силама смањиле ако би сарадња у систему енергетске безбедности била боља. Начин да се то постигне није у монополисању енергетског тржишта и спречавању других да до њега дођу, него у "увећању колача" кроз инвестирање у ресурсе и усклађивању интереса индустријских сила и земаља у развоју.