Цедио отров из 500 поскока

Живот у истој соби са змијама отровницама већ 18 година уобичајена је ствар за тридесетогодишњег Растка Ајтића, херпетолога у Заводу за заштиту природе Србије. У почетку, родитељи су били згранути и плашили су се гмизаваца, али временом их је дечак убедио да су тераријуми добро затворени и навикао их на своје љубимце. Понекад се дешавало да Растко спава у истој просторији са чак 22 поскока, најотровнијим змијама у Европи. Последњих година, од како ради у Заводу, из спаваће собе је змије преселио у канцеларију где их проучава и по две године. Друштво му сада праве поскок са Ђердапа и смук из Македоније. Никада се није плашио ових гмизаваца, а занимање за њих је определило његов животни пут, па је постао најмлађи херпетолог у земљи.  На том простору, сем њега, змије отровнице проучавају само још две девојке запослене у Биолошком факултету и у Институту за биолошка истраживања у Београду.

– Мужјаци за женку змије воде ритуалне борбе, али и поред тог надметања се дешава да изабраница одабере слабијег борца, јер су јој важнији изглед и мирис партнера. Лукавији удварачи понекад луче женске мирисе којима ривале одвуку на супротну страну, па се другим путем враћају усамљеној женки – објашњава Ајтић делић својих проучавања.

Посао је све тежи јер, због забране убијања животиња, последњих седам година испитује искључиво живе змије. Рукавице које за то користи већ четири године, каже, препуне су отрова. Некада их хвата и голим рукама јер му се увек, кад је у природи без опреме, догоди да налети на много змија. Тада се сналази на све начине, па понекад скине чарапу и гмизавца у њој однесе у Завод. Нарочито се обрадује када налети на високопланинског шаргана, јер му је он, поред гуштера Кочијевог гекона, најинтересантнији за испитивање.

– Једном сам четири сата цедио отрове из 500 поскока и када сам се после тога измерио, био сам три килограма лакши. Губитак килаже је уобичајен за овај стресни посао, за који је поред непостојања страха потребна максимална концентрација. Код нас је то сада законом забрањено, док у свету, на пример, змијски отров користе за лечење рака дојке – истиче овај последипломац Биолошког факултета.

Напомиње да змије увек враћа у природу и да их не сакупља из задовољства, већ ради жеље да их што боље истражи. Његови пријатељи се углавном баве сличним занимањима и нормално гледају на његов позив, док девојкама које тек упозна никада не говори чиме се бави. Поред проучавања гмизаваца, понекад помаже људима да се ослободе страха који имају од њих. Уколико су "пацијенти" млађи и здрави, једна од терапија јесте да им изненада стрпа змију неотровницу у руке после чега, каже, нестају сви страхови. Са поносом се присећа и како је претходног лета мобилним телефоном пружио прву помоћ дечаку, кога је у кањону Таре ујео поскок.

– Објаснио сам им како да споје ранице од уједа и истисну отров. Када је дете стигло у болницу није било никаквог тровања, на нози је остао само мали оток. Прва помоћ је најбитнија, као и да повређени попије доста течности, остане будан и прибран – објаснио је младић и додао да до краја живота неће променити занимање.