Cedio otrov iz 500 poskoka

Život u istoj sobi sa zmijama otrovnicama već 18 godina uobičajena je stvar za tridesetogodišnjeg Rastka Ajtića, herpetologa u Zavodu za zaštitu prirode Srbije. U početku, roditelji su bili zgranuti i plašili su se gmizavaca, ali vremenom ih je dečak ubedio da su terarijumi dobro zatvoreni i navikao ih na svoje ljubimce. Ponekad se dešavalo da Rastko spava u istoj prostoriji sa čak 22 poskoka, najotrovnijim zmijama u Evropi. Poslednjih godina, od kako radi u Zavodu, iz spavaće sobe je zmije preselio u kancelariju gde ih proučava i po dve godine. Društvo mu sada prave poskok sa Đerdapa i smuk iz Makedonije. Nikada se nije plašio ovih gmizavaca, a zanimanje za njih je opredelilo njegov životni put, pa je postao najmlađi herpetolog u zemlji.  Na tom prostoru, sem njega, zmije otrovnice proučavaju samo još dve devojke zaposlene u Biološkom fakultetu i u Institutu za biološka istraživanja u Beogradu.

– Mužjaci za ženku zmije vode ritualne borbe, ali i pored tog nadmetanja se dešava da izabranica odabere slabijeg borca, jer su joj važniji izgled i miris partnera. Lukaviji udvarači ponekad luče ženske mirise kojima rivale odvuku na suprotnu stranu, pa se drugim putem vraćaju usamljenoj ženki – objašnjava Ajtić delić svojih proučavanja.

Posao je sve teži jer, zbog zabrane ubijanja životinja, poslednjih sedam godina ispituje isključivo žive zmije. Rukavice koje za to koristi već četiri godine, kaže, prepune su otrova. Nekada ih hvata i golim rukama jer mu se uvek, kad je u prirodi bez opreme, dogodi da naleti na mnogo zmija. Tada se snalazi na sve načine, pa ponekad skine čarapu i gmizavca u njoj odnese u Zavod. Naročito se obraduje kada naleti na visokoplaninskog šargana, jer mu je on, pored guštera Kočijevog gekona, najinteresantniji za ispitivanje.

– Jednom sam četiri sata cedio otrove iz 500 poskoka i kada sam se posle toga izmerio, bio sam tri kilograma lakši. Gubitak kilaže je uobičajen za ovaj stresni posao, za koji je pored nepostojanja straha potrebna maksimalna koncentracija. Kod nas je to sada zakonom zabranjeno, dok u svetu, na primer, zmijski otrov koriste za lečenje raka dojke – ističe ovaj poslediplomac Biološkog fakulteta.

Napominje da zmije uvek vraća u prirodu i da ih ne sakuplja iz zadovoljstva, već radi želje da ih što bolje istraži. Njegovi prijatelji se uglavnom bave sličnim zanimanjima i normalno gledaju na njegov poziv, dok devojkama koje tek upozna nikada ne govori čime se bavi. Pored proučavanja gmizavaca, ponekad pomaže ljudima da se oslobode straha koji imaju od njih. Ukoliko su "pacijenti" mlađi i zdravi, jedna od terapija jeste da im iznenada strpa zmiju neotrovnicu u ruke posle čega, kaže, nestaju svi strahovi. Sa ponosom se priseća i kako je prethodnog leta mobilnim telefonom pružio prvu pomoć dečaku, koga je u kanjonu Tare ujeo poskok.

– Objasnio sam im kako da spoje ranice od ujeda i istisnu otrov. Kada je dete stiglo u bolnicu nije bilo nikakvog trovanja, na nozi je ostao samo mali otok. Prva pomoć je najbitnija, kao i da povređeni popije dosta tečnosti, ostane budan i pribran – objasnio je mladić i dodao da do kraja života neće promeniti zanimanje.