Појео би брдо слаткиша

Емин има осам година. Завршио је први разред основне школе. Воли што иде у школу, јер да није било добрих васпитача у Свратишту остао би неписмен. Највише му се допада математика, лако рачуна, а најтежи предмет, за сада, му је с језик. Разлог је једноставан: у кући и са фамилијом говори ромски. Каже да је добар ђак. Сад, кад је на распусту, препушта се игри са децом у Свратишту.

Одраста на београдским улицама. Време проводи када је расположен или нема ни динара у ѕепу у прошњи, а новац који „заради” одмах носи мајци да би купила њиховој многочланој породици храну. Деветоро их се сместило у три омање просторије које су направљене на брзину од старих цигала. Кров је од тер-папира, са понеким црепом који придржава папир. Ту живи са мајком, два брата и малом сестром у две просторијице, а у трећој су  рођаци који немају где да станују.

– Баш је тесно када смо сви на окупу. То је, ипак, веома ретко. Мама не ради ништа, чува сестрицу, али зато нас тројица идемо да просимо. Чим добијем мало новца, трчим кући да дам мајци или успут купим млеко и хлеб. Кад год може она нам нешто скува, али је то обично оно што може да нави од то мало новца зарађеног прошњом, а не оно што бисмо радо појели.  Емин зато каже да му је највећа срећа што је сазнао да постоји Свратиште у које долази редовно, јер ту м оже увек да поједе скувано, да се окупа, пресвуче и одмори од боравка на улици.

Емин каже да је храна у Свратишту супер. Увек је лепо припремљена. Све воли, а највише од свега – макароне с месом.

Деца која долазе у Свратиште воле слаткише. Зато је уследило моје питање:

– Да ли волиш слаткише?

– Како да не! Обожавам их. Све волим: чоколаду, бомбоне, кекс, колаче, а највише торте.

Емин се помало и стиди када каже да проси. Више би волео да то не мора да чини, али када је сиромаштво део његове свакодневице не чуди што мора да се одлучи да пружи руку и замоли да му неко непознат да колико може.

– Има људи мисле да просимо из хира. Не знају да то није тачно. Ја заиста просим што морам и немам избора. Зато желим дасе школујем и да радим кад порастем да не бих морао никада више да просим.

Ни његовој браћи није лако да стоје на сунцу чекајући да ли ће неко да се смилује на испружене ручице. Обично су једно другом на оку, не удаљавају се и када просе да се не би догодило да неко од њих има проблема. Није се до сада десило да их је неко грдио што то радње, али им је најтеже када људи мирно пролазе.

Снежана Прљевић

----------------------------------------------

Деца све памте

Свој прилог можете да уплатите на жиро рачун:

205-127261-97 Комерцијална банка на име Центар за интеграцију младих са назнаком Политика;

СМС-ом на број 1019 (само за кориснике мтс мреже). Цена 25 динара (ПДВ укључен у цену).

Сва прикупљена средства намењена су одржавању и развоју пројекта „Свратиште за децу улице.