Крај непогоде на видику

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 18. јула – Још од четвртка на телевизијама нема призора који је Америку пуних 87 дана подсећао да сви њени умови и сва њена технологија не успевају да обуздају нешто што је било најсличније тешком крварењу – нафтни гејзир на дну Мексичког залива, који је недвосмислено највећи еколошки удес у америчкој историји.

Од пре четири дана, колико 75 тона тешки затварач са вентилима на океанском дну, километар и по испод површине, савладава притисак из око два километра још дубљег нафтног налазишта - расту наде да је крај непогоде на видику. Али потребно је да прође још један дан како би се поуздано знало да ли је „демонски извор”, како се понегде описује, заиста сасвим савладан, да би потом почео поступак његовог трајног затварања.

Кад се то догоди – а нико се не усуђује да, после свега, тачно прогнозира када ће то бити – биће окончан само једа аспект ове драме, онај технолошки. Друга два: политички и еколошки, биће актуелни много дуже.

Са политичке стране, ова индустријска несрећа на истраживачкој платформи Бритиш петролеума која је почела њеном експлозијом 20. априла, нанела је нови ударац федералним властима и њиховом капетану, председнику Обами, који је оптуживан „да не командује” кризом; пребацивано му је што није мобилисао војску и замерано што је све препустио онима који су удес и изазвали: инжињерима британске мултинационалне компаније.

Ова криза је упоређивана и са својевременим кваром „Апола 13”, свемирског брода са посадом који је био на путу за Месец, и удесом нуклеарне централе на Острву три миље. У оба ова случаја, у питању је био изузетан технолошки изазов: да се кварови отклоне како се драме не би претвориле у трагедије.

У овом случају, власти су заиста биле беспомоћне: сво знање и технологија да се свакодневно неконтролисано изливање милиона литара нафте заустави била је у рукама приватних нафтних компанија. Њихов главни проблем је пак био у томе што се по први пут удес овакве врсте догодио на толикој дубини, па није било преостало ништа друго него да се стално нешто покушава, у нади да ће нешто на крају ипак успети.

Сада се чини да је можда успело – али искуство показује да додатни опрез није на претек. У овом моменту главна дилема је да ли су врела нафта и гас можда нашли неки други излаз, па зато подводне камере које су у минула три месеца директно преносиле ову геолошку, од стране људи изазвану ерупцију – преносе само слику велике скаламерије на океанском дну, око које круже роботизоване подморнице.

Рекло би се и да је, поред оне видљиве штете: милиона барела масне течности која плута по површини и у дубинама, катранастој супстанци на плажама и руинираном туризму у приобаљу државе Луизијана, нанета и она колатерална. Она је пре свега психолошка: ударац самопоуздању Америке, јер је овај удес показао да њена технолошка и институционална моћ има своје границе.

Већ се праве суморне прогнозе о трајним еколошким последицама које доноси ова непогода: медији подсећају да се, 11 година од сличног, премда по димензијама мањег изливања у приобаљу Аљаске, на тамошњим плажама до нафте може доћи чим се закопа ашовом. Студије показују да су тамошња морска створења још „пијана” од токсичне нафтне хемије. Због тога се очекује да ће и у овом случају већ после неколико година на површини изгледати све нормално – али да ће много тога што измиче погледу бити још деценијама поремећено.

Милан Мишић