Стриптиз у ритму ноћног Дорћола

Док се полунаго тело девојке, обасјано зеленом светлошћу ласера, увија око шипке уз један од Мадониних хитова, момци из оближњег сепареа као хипнотисани уживају у призору. Пале цигарете, испијају пића, али не скрећу поглед са стриптизете која из секунда у секунд има све мање веша на себи.

A када је и дуго очекиван тренутак дошао и оно мало крпица завршило на поду, уследио је хладан туш – шпага у ваздуху. У то устаје и до тада мирна девојка са суседног стола. Намигује момку с којим је дошла, прилази подијуму и прикључује се. Не заостајући нимало за професионалком поред које је стала, отпочиње игру завођења и упућивања похотних погледа. Да ли због алкохола, узбуђења или жеље за авантуризмом, али у стопу је пратила искусну девојку поред себе. Тако су се на поду нашле њена гумица за косу, па мајица, па сукњица...

У срцу Београда, у најпознатијем дорћолском стриптиз клубу „Кристал”, „девојке од милион долара” сваке вечери усијају атмосферу. Чим једна заврши тачку, на сцену ступа нова стриптизета. Њих седам-осам смењује се на подијуму. Плавуше, црнке, смеђе...

Нема више Молдавки и Украјинки, све су „наше девојке”. Најпре их је било тешко приволети на разговор с репортерима „Политике”. Али, након другог-трећег покушаја, са чашом вина у руци и само у доњем вешу, једна од њих села је и за наш сто, вољна да разговара. Краљица подијума, самоуверено започиње причу. Играњем се, каже, бави од средње школе.

– Али, латиноамерички плесови су ми досадили. Покрети су постали крути и морала сам нешто да мењам. Волим да доживим осећај завођења. А овде је мушкарац главни и ту смо да угодимо. Он да нама плати пиће, а ми да му се придружимо. Али, све се на томе завршава. Контакта нема. Ми смо, у ствари, уметнице. Држимо се заједно и као да смо неки кабаре – распричала се већ она, док тресе цигарету у пепељару и покушава да надјача музику.

У том тренутку пажњу свих скреће наступ друге девојке. Још ни друга строфа лагане песме Бон Џовија није била готова, а гаћице су већ биле на поду. И до тада весело друштво у момачком сепареу утихнуло је и остало без даха. Атрактивна бринета кренула је у обилазак столова и као од мајке рођена почела да се наслања и пење на наслоне гарнитура.

А после краткотрајног узбуђења, настављамо разговор. Девојака, додаје наша саговорница, увек недостаје.

– У овом послу остану само оне које га заиста добро раде – понавља.

А на тесту су сваке вечери. Боље рећи ноћи и то до пет сату ујутру. Воли странце, посебно Норвежане и Турке док, каже, наши људи знају и да разочарају.

– Стално се дешава да дођу, седну, погледају ценовник и оду. Скупо им. А ми целу ноћ играмо за њих – искрена је.

А да је тако потврђује и ценовник. Пиво кошта 500 динара, флаша вина до 3.500 динара, а шампањац 9.500 динара. Ипак, шампион је „дом перињон”. За једну боцу ваља издвојити 52.000 динара.

Да свој посао не раде јефтино уверили смо се уочавајући и једну „законитост”. Они који дођу први пут могу да се нађу у чуду, али стални гости добро знају „процедуру”. Уђу и седну. Наручују пиће. После неколико гутљаја прилазе им девојке. Уколико то желе, оне им се прикључују. Убрзо потом појављује се и конобарица и пита: „Да ли желите дамама да платите пиће”. А рачун за трен ока постаје четвороцифрен...

И тако је сваке вечери. Криза, кажу у „Кристалу”, није умногоме утицала на стриптиз. Док се у секси шоповима, попут озбиљних трговаца, јадају да бележе пад промета, за ову делатност кризе није било.

– Ко воли да долази, тај нас посећује и даље, без обзира на све – кажу у овом дорћолском стриптиз клубу.

– То вам је као с цигаретама. Ко пуши, тај ће наставити без обзира на кризу – уверени су.

А наша саговорница, сада је све више расположена за причу. Гости воле да се добро осећају. Да знају да је све ово овде због њих. Као да су на Фешн Ти-Вију окружени лепотицама – прича она.

И када крене кући, враћа се свакодневном животу. Има петогодишње дете и дечка, који је пијаниста.

– Не знам шта је људима. Ето, и ви ме то питате. Ми имамо нормалан живот. Звали су ме чак и из једне странке да им будем у општинском одбору. А ја нећу. Шта ће ми то? А не знам ни што су ме звали. Можда што сам у основној школи имала све петице – сада већ сама кроз смех и пита и одговара.

Девојке које су ту свако вече, не желе да причају о томе колико новца зараде.

– Може од овога да се живи и може да се заради кинта. Али, и ми имамо трошкове. Ту је шминка, па ципеле – кажу нам, а с предрасудама се свакодневно носе.

Али, времена за разговор више нема. Почиње њена песма. Спушта чашу, гаси цигарету. Прилази шипки и забацује косу. Подиже једну ногу и отпочиње своју тачку.

И када се светла угасе, младе даме напуштају ову „арену”, а престоница почиње да живи. Оне после седам сати играња крећу кући, а највреднији Београђани на посао. Отварају се капије оближње Бајлонијеве пијаце и почиње препознатљива престоничка врева.

Стефан Деспотовић