Striptiz u ritmu noćnog Dorćola

Dok se polunago telo devojke, obasjano zelenom svetlošću lasera, uvija oko šipke uz jedan od Madoninih hitova, momci iz obližnjeg separea kao hipnotisani uživaju u prizoru. Pale cigarete, ispijaju pića, ali ne skreću pogled sa striptizete koja iz sekunda u sekund ima sve manje veša na sebi.

A kada je i dugo očekivan trenutak došao i ono malo krpica završilo na podu, usledio je hladan tuš – špaga u vazduhu. U to ustaje i do tada mirna devojka sa susednog stola. Namiguje momku s kojim je došla, prilazi podijumu i priključuje se. Ne zaostajući nimalo za profesionalkom pored koje je stala, otpočinje igru zavođenja i upućivanja pohotnih pogleda. Da li zbog alkohola, uzbuđenja ili želje za avanturizmom, ali u stopu je pratila iskusnu devojku pored sebe. Tako su se na podu našle njena gumica za kosu, pa majica, pa suknjica...

U srcu Beograda, u najpoznatijem dorćolskom striptiz klubu „Kristal”, „devojke od milion dolara” svake večeri usijaju atmosferu. Čim jedna završi tačku, na scenu stupa nova striptizeta. Njih sedam-osam smenjuje se na podijumu. Plavuše, crnke, smeđe...

Nema više Moldavki i Ukrajinki, sve su „naše devojke”. Najpre ih je bilo teško privoleti na razgovor s reporterima „Politike”. Ali, nakon drugog-trećeg pokušaja, sa čašom vina u ruci i samo u donjem vešu, jedna od njih sela je i za naš sto, voljna da razgovara. Kraljica podijuma, samouvereno započinje priču. Igranjem se, kaže, bavi od srednje škole.

– Ali, latinoamerički plesovi su mi dosadili. Pokreti su postali kruti i morala sam nešto da menjam. Volim da doživim osećaj zavođenja. A ovde je muškarac glavni i tu smo da ugodimo. On da nama plati piće, a mi da mu se pridružimo. Ali, sve se na tome završava. Kontakta nema. Mi smo, u stvari, umetnice. Držimo se zajedno i kao da smo neki kabare – raspričala se već ona, dok trese cigaretu u pepeljaru i pokušava da nadjača muziku.

U tom trenutku pažnju svih skreće nastup druge devojke. Još ni druga strofa lagane pesme Bon Džovija nije bila gotova, a gaćice su već bile na podu. I do tada veselo društvo u momačkom separeu utihnulo je i ostalo bez daha. Atraktivna brineta krenula je u obilazak stolova i kao od majke rođena počela da se naslanja i penje na naslone garnitura.

A posle kratkotrajnog uzbuđenja, nastavljamo razgovor. Devojaka, dodaje naša sagovornica, uvek nedostaje.

– U ovom poslu ostanu samo one koje ga zaista dobro rade – ponavlja.

A na testu su svake večeri. Bolje reći noći i to do pet satu ujutru. Voli strance, posebno Norvežane i Turke dok, kaže, naši ljudi znaju i da razočaraju.

– Stalno se dešava da dođu, sednu, pogledaju cenovnik i odu. Skupo im. A mi celu noć igramo za njih – iskrena je.

A da je tako potvrđuje i cenovnik. Pivo košta 500 dinara, flaša vina do 3.500 dinara, a šampanjac 9.500 dinara. Ipak, šampion je „dom perinjon”. Za jednu bocu valja izdvojiti 52.000 dinara.

Da svoj posao ne rade jeftino uverili smo se uočavajući i jednu „zakonitost”. Oni koji dođu prvi put mogu da se nađu u čudu, ali stalni gosti dobro znaju „proceduru”. Uđu i sednu. Naručuju piće. Posle nekoliko gutljaja prilaze im devojke. Ukoliko to žele, one im se priključuju. Ubrzo potom pojavljuje se i konobarica i pita: „Da li želite damama da platite piće”. A račun za tren oka postaje četvorocifren...

I tako je svake večeri. Kriza, kažu u „Kristalu”, nije umnogome uticala na striptiz. Dok se u seksi šopovima, poput ozbiljnih trgovaca, jadaju da beleže pad prometa, za ovu delatnost krize nije bilo.

– Ko voli da dolazi, taj nas posećuje i dalje, bez obzira na sve – kažu u ovom dorćolskom striptiz klubu.

– To vam je kao s cigaretama. Ko puši, taj će nastaviti bez obzira na krizu – uvereni su.

A naša sagovornica, sada je sve više raspoložena za priču. Gosti vole da se dobro osećaju. Da znaju da je sve ovo ovde zbog njih. Kao da su na Fešn Ti-Viju okruženi lepoticama – priča ona.

I kada krene kući, vraća se svakodnevnom životu. Ima petogodišnje dete i dečka, koji je pijanista.

– Ne znam šta je ljudima. Eto, i vi me to pitate. Mi imamo normalan život. Zvali su me čak i iz jedne stranke da im budem u opštinskom odboru. A ja neću. Šta će mi to? A ne znam ni što su me zvali. Možda što sam u osnovnoj školi imala sve petice – sada već sama kroz smeh i pita i odgovara.

Devojke koje su tu svako veče, ne žele da pričaju o tome koliko novca zarade.

– Može od ovoga da se živi i može da se zaradi kinta. Ali, i mi imamo troškove. Tu je šminka, pa cipele – kažu nam, a s predrasudama se svakodnevno nose.

Ali, vremena za razgovor više nema. Počinje njena pesma. Spušta čašu, gasi cigaretu. Prilazi šipki i zabacuje kosu. Podiže jednu nogu i otpočinje svoju tačku.

I kada se svetla ugase, mlade dame napuštaju ovu „arenu”, a prestonica počinje da živi. One posle sedam sati igranja kreću kući, a najvredniji Beograđani na posao. Otvaraju se kapije obližnje Bajlonijeve pijace i počinje prepoznatljiva prestonička vreva.

Stefan Despotović