Ахтисари

Када је уочи најављеног именовања бившег председника Међународне кризне групе Мартија Ахтисарија за специјалног изасланика УН за Космет Санда Рашковић-Ивић јавно посумњала у његову непристрасност, у њујоршком седишту Светске организације није наишла на разумевање. У Уједињеним нацијама су сви били уверени да је управо овај Финац, који је 1999. године у Београд Милошевићу однео ултиматум НАТО-а и тако издејствовао потписивање Кумановског споразума – права особа за постизање дипломатског решења за будући статус Косова и Метохије. Српски преговарачки тим је ипак сео за бечки зелени сто, вероватно са страхом да ће можда морати да игра обележеним картама, али у доброј вољи. На жалост, како је време одмицало, постајало је све јасније да у дипломатске способности специјалног изасланика и његовог заменика (аустријског дипломате Алберта Роана) не спадају непристрасност и једнака отвореност и ширина духа у односу на аргументе обе стране, дакле квалитети на које су рачунали они који су их поставили за посреднике. Видело се као на длану када је у интервјуу "Политици" пре неколико месеци Алберт Роан поредио кажњавање нацистичке Немачке са судбином постмилошевићеве Србије.

Роан је, наиме, подсетио нашу новинарку да су и Немци морали да плате за Хитлерове злочине, макар он био два метра испод земље. Контекст је био савршено јасан: по Роану, и једни и други су заслужили то што им се десило. Наш лист је тада безуспешно позивао и власти у Србији и Светску организацију да реагују на очигледну Роанову пристрасност против једне, српске стране у преговорима. У седишту УН нико није реаговао, а на дискретне, незваничне протесте српског преговарачког тима, дипломате европских земаља у Београду су снебивљиво одговарале да је то инцидент нетактичног Аустријанца.

Међутим, после прошлонедељне посете Приштини специјални изасланик Кофија Анана поновио је тезу о колективној кривици српског народа и казни коју он треба да плати. Учинио је то мало мање експлицитно и реторички вештије од Роана (политика Слободана Милошевића "мора бити узета у обзир", сваки народ на свету има "свој терет који мора да плати") али закључак мора бити исти као и у Роановом случају. Сада је већ реч о "преступу у низу", а Ахтисари и Роан су тим рецидивиста који нису у стању да непристрасно расуђују о Србима, да воде рачуна о њиховим интересима и да их правично третирају.

Ако је то тако, и ако из Њујорка опет не буде никакве реакције, овде у Србији само ће ојачати оне снаге које од почетка упозоравају да су бечки преговори фарса и да Срби играју са обележеним картама, а да је албанска страна програмирана да са стола покупи више.

Да и не говоримо о томе да су Ахтисари и Роан недоследни у својој логици колективне кривице. Ако Срби морају да плате за Милошевића, која је цена коју би косовски Албанци морали да плате због тога што систематично, упорно, плански тероришу и протерују и оно мало испрепаданих косовских Срба што се ноктима држе за оно мало земље на којој им је на Космету допуштено да остану?

Само дан после Ахтисаријеве изјаве шеснаестогодишњи Адем Дибрани се изгледа провукао кроз редове Кфора и бацио бомбу у кафић пун цивила у српском делу Косовске Митровице. Ранио је деветоро људи и мирно одшетао преко моста у јужни, албански део Митровице, сасвим исправно уверен да га ниједан припадник Косовског заштитног корпуса неће зауставити.

Опасно је када дипломате не раде добро свој посао.