Жене на златној средини

После 2000. године бележи се непрекидни пораст броја жена у политици, што је охрабрујуће, јер је у претходној деценији вишестраначја мало жена учествовало у одлучивању. Жена је 21,2 одсто на месту одборника скупштина општина и градова, у парламенту их је 22,4 а само 4,2 одсто је на месту председника општина и градоначелника.

У влади министара жена је 18,5 одсто, на месту државних секретара их је 22,7 а помоћника министара је чак 42,6 одсто жена. Међу судијама у судовима жена је 70,8 одсто запослених иако статистика каже да жене чине 44 одсто запослених у Србији ово би се могло назвати женским занимањем. Ипак, разлика у заради је око 16 одсто на штету жена.

Жене су власнице само 29,7 одсто непокретности и 30,5 одсто предузећа, због чега не могу добијати кредите за бизнис. Међу директорима фирми има 20,8 одсто жена, а на челу управних одбора их је 14,3 одсто.

Драгана Петровић, секретар Савета за родну равноправност Републике Србије, каже да се ситуација поправља. „Партије су се тргле, женске организације вршиле су притисак, а држава је спроводила мере. Томе је помогао и Закон о равноправности полова усвојен у децембру, али и законска квота од 30 одсто за кандидатуру на изборима мање заступљеног пола, која је у скандинавским земљама и у Шпанији достигла 40 одсто. Ако гледамо земље у окружењу ми смо први по броју жена у парламенту и влади, а ако гледамо Европу и свет онда смо златна средина. Дакле, не можемо да кажемо да смо задовољни, али се ситуација побољшава. Не можемо све читати на основу статистике, али се може рећи да је у време партитократије мало места за жене. С друге стране, ни мушкарци нису увек против тога да жене улазе у политику. Али, док су бланко оставке на снази ни оне не могу бити слободне да се боре за своја права ако то није на линији странке.”

(/slika2)Жена је знатно мање у извршној власти. Наша саговорница каже да је занимљиво да како се спушта хијерархија тако се повећава број жена на положајима. На пример, као помоћнице министра скоро су изједначене с мушкарцима. У судовима је ситуација другачија, могло би се рећи да су феминизирани. Али, за то постоји узрочно последична веза, јер је у време када је судство деградирано већина мушкараца прелазила у адвокатуру.

Право питање за Драгану Петровић је да ли жене равноправно учествују у доношењу одлука. „Улазак жена у парламент је за сваку похвалу, али да ли је то место где се доносе одлуке? Жене и нису заинтересоване за политику уколико немају осећај да могу да одлучују и да то није прљава игра. Оне су оптерећене породицом и приватним обавезама. Ако паралелно граде каријеру и имају породицу долази до замора материјала. Код нас жене морају да жртвују приватан живот ако желе каријеру. Зато се мора радити на промени стереотипа и менталитета, јер закон не регулише ко ће после ручка да пере судове. Велике пароле у политици не решавају основна питања живота.”

Саговорница „Политике” свесна је да постојећи „нормативни оптимизам” није праћен истраживањима којима би се прикупили подаци о примени закона, али и то ће се мењати набоље.

И. Анојчић