Прескочити зид незнања

У току је Декада Рома која обавезује да се све земље, па и наша, више брину о интеграцији ромске популације у све друштвене токове. У томе им велику помоћ пружа Свратиште, јер у њему ромска деца проналазе заклон од многих недаћа које прате живот у сиромаштву и рад на улици. И ту имају сва права која су им загарантована Конвенцијом о правима детета Уједињених нација.

У Свратишту су сва деца једнака и имају оброке, пресвлаке, безбрижну игру и изнад свега налазе разумевање одраслих који се брину о њима.

Тонију је једанаест година. Један је од малих Рома који су се латили књиге да би се описменили. Воли да учи. Издваја математику, а, као и многи други ромски дечаци и девојчице, наглашава да највише тешкоћа има да правилно говори српски језик. Захваљујући чињеници да у Свратишту искључиво разговарају на српском језику, како са васпитачима, тако и међусобно, успевају да савладају језик средине у којој одрастају. На тај начин се спречава њихова маргинализација, јер језичка баријера јесте један од разлога да ова деца немају исти успех у истом разреду и истој школи као њихови вршњаци. А без школе не може да се рачуна на њихову интеграцију, што је предуслов да се бришу предрасуде које постоје.

Ромска деца из Свратишта јесу паметнице. Воле да причају. Додуше, нешто затворенија су она која не познају добро српски језик пошто од рођења живе и расту у окружењу у коме се говори искључиво ромски језик, али чим овладају српским она постају расположенија да сарађују са свима који их окружују.

Тони се хвали да му српски језик више није онолики баук колики је био јер доласком у Свратиште почео је да говори правилније и намерава да савлада граматику да би био још бољи у школи и могао да оствари своје планове.

– Желим да будем полицајац. То не могу да постанем ако не завршим школу. Сада је распуст, али чим стигне јесен, опет следи учење. Лепо је не само учити, већ и дружити се са школским друговима. Имам пуно другара и у Свратишту. Лепо се слажемо.

И Тони проводи време на улици и проси.

– Не просим сваки дан. Понекад. Све ређе од када долазим у Свратиште. Раније сам морао да просим сваки дан да бих купио нешто да поједем.

– Шта си куповао за јело?

– Бурек и сок. Сад, када сам гладан, дођем овде и добијем да једем. Срећан сам што сам сазнао да постоји Свратиште.

И Тонијеви родитељи су од јутра до мрака на улици: сакупљају секундарне сировине.

– Муче се и они, али шта ће, морају нешто да раде да би бар мало зарадили.

Живи са родитељима и братом у једној просторији. Нема ни струје, ни воде. Зато у Свратишту, како рече, има и једно и друго. Њега доживљава као своју праву кућу, а у собичак од дасака на периферији града одлази само да преноћи. Чим сване излази напоље и једва чека да стигне до Свратишта, посебно сада када не мора да учи и пише домаће задатке, већ само да се игра.

Снежана Прљевић

----------------------------------------------

Деца све памте

Свој прилог можете да уплатите на жиро рачун:

205-127261-97 Комерцијална банка на име Центар за интеграцију младих са назнаком Политика;

СМС-ом на број 1019 (само за кориснике мтс мреже). Цена 25 динара (ПДВ укључен у цену).

Сва прикупљена средства намењена су одржавању и развоју пројекта „Свратиште за децу улице”