Авантура личке бабе

Пула – Нису додуше Топаловићи, већ Париповићи – задрти Срби из морбидног личког крша, али у сваком случају по много чему су слични легендарним јунацима Шијанових „Маратонаца”, тој чудесној мушкој братији окованој у патријархат и неумољиви породично-хијерархијски низ.

Ти „откачени” Париповићи, два брата – Мане (Раде Шербеџија) и Јоја (Богдан Диклић), и њихови синови Тодор (Живко Аночић) и Бранко (Крешимир Микић) и баба (Мира Бањац у двострукој улози) око које сви скачу јер јој сваког месеца стиже америчка пензија, главни су ликови у дебитантском филму, руралној црној комедији „Седамдесет и два дана” Данила Шербеџије, пројекта који је настао из заједничких продуцентских напора Хрватске и Србије (београдска кућа „Ванс”). Судећи по реакцијама препуног гледалишта у пулској Арени – на велико обострано задовољство, јер Данилов филм има и све потенцијале забавног биоскопског хита у којем се може уживати и у Србији и у Хрватској.

Шербеџија интелигентно и духовито плете причу око четворице мушкараца који не радећи ама баш ништа, животаре од бабине пензије, све до тренутка док баба не умре. Али и тада ће вођа породичног клана, тврдоглави, самољубиви и грамзиви Мане, пронаћи решење – из оближњег дома за старце, отеће бабу ликом, али не и темпераментом, сличну покојници и долари ће и даље стизати у кућу... У читав овај лички галиматијас уплетени су и комшија Миле, задрти Хрват, што је Париповиће спасио у рату и који нити може с Манетом нити може без њега и свакодневних зађевица (и глумачки и физички стамени Дејан Аћимовић), локални полицајац, прави глупан који је умислио да је детектив (опет бравура Небојше Глоговца), Бранкова девојка Лича (Луција Шербеџија) и увек пијани сеоски поштар Лука (Предраг Вушовић)... (/slika2)

„Седамдесет и два дана” није и политички филм. У њему су тема рата и националних односа дотакнуте у функцији одређивања ко коме припада, шта ко коме памти или евентуално прича иза леђа. Ово је и глумачки веома снажан филм, не зна се ко је од кога бољи. Ако ме памћење није издало, ово је и први послератни хрватски филм у којем су главни јунаци хрватски Срби. Иза њега чврсто стоје чланови снажне и бројне уметничке породице Радета Шербеџије. Да су вољени и поштовани, показали су својим бурним аплаузом и гледаоци у пулској Арени, у којој су овације биле ипак намењене Мири Бањац и Небојши Глоговцу...

На веома добар пријем код публике (о чему сведоче и резултати анкета у фестивалском билтену), наишао је и петоделни омнибус филм „Неке друге приче”Ивоне Јуке, Ане Марије Роси, Инес Тановић, Марије Џиџеве и Хане Слак, настао на иницијативу, према идеји и концепту београдског критичара и продуцента Ненада Дукића, који је овај захтеван пројекат водио и као извршни продуцент.

Као целина, „Неке друге приче” остављају јак утисак озбиљно промишљеног ауторског филма, са јасним а вишеструким везивним ткивом између пет, идејно и естетски, различитих филмова. Пет редитељки из бивших југословенских република, успешно су одговориле на задати, а обједињујући мотив филма – мајчинство и трудноћа. Он је код сваке од њих изазвао различите асоцијације и произвео различите теме, али је суштинско то да је свакој од њих пошло за руком да створи и прилично јасну слику тренутног стања друштава из којих потичу и у којима бивствују.

Појединачно, о свакој причи се може дуже и детаљније дискутовати (што ће се на страницама „Политике” и догодити када филм уђе у редовну дистрибуцију), али се први утисци могу свести и на следеће: Хрватска, уједно и уводна прича, превише је директна, нимало суздржана у изразу и начину вођења. Српска прича је драматуршки добро вођена, има искристалисани мотив освете и одлично је одглумљена (изврсни Наташа Нинковић и Сергеј Трифуновић). Босанска прича хвата на емоцију, али ону која се рађа у другом плану, тамо где су родитељи главног јунака (Емир Хаџихафисбеговић и Јасна Орнела Бери). Македонска прича је најједноставнија, сва на прву лопту, али је ауторки пошло за руком да врло отворено и директно говори о проблемима живота у родној земљи. Словеначка је најсинематичнија у изразу, више симболичка него наративна, иронична и духовита, са отвореним питањем места и статуса земаља бивше Југославије у ЕУ. Као таква, логички се наметнула и као изврстан закључак теме отворене у филму „Неке друге приче”.