Топло вече у Свратишту

Субота предвече. Читавог дана је веома топло. Спарно је и у раним вечерњим сатима. У Свратишту је много деце која су се склонила са раскрсница и улица јер им је било превруће. Неки високе температуре покушавају да победе тако што оду на купање на Аду Циганлију. Сад су се враћали свом јату у Свратишту. Стигли су нешто касније од осталих.

Велика је врућина и сва деца желе да се окупају и пресвуку. Васпитач који је тог послеподнева дежурао заједно са медицинском сестром имао је пуне руке посла. Било је потребно пронаћи веш и адекватну летњу одећу за свако дете, а они су различитих година и конституције.

У Свратишту имају проблема са вешом и одећом за дечаке, којих је далеко више од девојчица. Један од разлога  што је девојчица овде мање јесте и то што многим ромским девојчицама родитељи бране да саме излазе из куће да би могли боље да их удају. Мисле да ће уколико им дозволе да излазе и неко их види да су стале само да поздраве неког момка из краја одмах почети да колају приче да је виђена с тим дечком...

Београђани доносе ствари у Свратиште, али деце је много, лето је, често се купају и пресвлаче па је и одеће увек недовољно.

Догоди се да за неког дечака не могу да се пронађу адекватне кратке панталоне. Тад су од помоћи маказе: скраћивањем се постиже жељена дужина ногавица. То спретно раде васпитачи. Немају другог избора.

Један од дечака коме су потпуно похабане сандале жели да добије нову обућу. Одлази у део са стварима и враћа се с ципелама у рукама. Допале су му се и пресрећан је јер одавно није имао нову обућу. Сви га питају зашто по врућини обува ципеле, а он одмахује руком. Жеља да буду његове јача је од тридесет и пет степени. Сагао се да их обује. С мало напора успешно је увукао ногу у једну и спремао се да „ускочи” и у другу, али – нога никако није успевала да се удене у ципелу. Покушавао је неколико пута и постало му је јасно да ће морати да одустане. Дубоко је уздахнуо и са много туге у гласу признао да одустаје од овог пара ципела. Обува без напора патике које је одабрао и  које баш пристају његовим годинама. Има петнаест. Онда је настала нова невоља јер је овај момак нешто пунији, а потребне су му три четврт панталоне. Опет су посао обавиле веште руке васпитача и маказе.

– Чика Крешо, молим те, пронађи ми веће чарапе. Ове су ми тесне.

Васпитач је почео претрагу и успео да му испуни ову једноставну, али за овог дечака важну жељу: пронашао му је веће чарапе.

Деца која долазе у Свратиште живе и раде на улици, многа од њих и спавају на улицама: по напуштеним вагонима, у шахтовима, по парковима, у хаусторима, са својом браћом и вршњацима у неадекватним условима. Њима је долазак у Свратиште и испуњење најобичнијих жеља нешто велико, нешто што ће памтити и када прерасту Свратиште.

Снежана Прљевић

Деца све памте

Свој прилог можете да уплатите на жиро рачун:

205-127261-97 Комерцијална банка на име Центар за интеграцију младих са назнаком Политика;

СМС-ом на број 1019 (само за кориснике мтс мреже). Цена 25 динара (ПДВ укључен у цену).

Сва прикупљена средства намењена су одржавању и развоју пројекта „Свратиште за децу улице”