Последња писма

Онима који започињу са слушањем музике њихова имена готово да више ништа не значе. Лако их могу заменити са армијом нових аутора која свакодневно надире. Када су почињали музика и свет су изгледали другачије. За неке од њих веселије, за друге још туробније него данас. Па шта је то што им после толико година даје разлог, снагу и инспирацију да наставе даље? Шта је то што им се нуди као разлог за песму?

У последњих годину дана сведоци смо буђења многих легенди. Не прође неколико месеци да се не сусретнемо са неком новом компилацијом Џонија Кеша. У вези са биографским филмом, необјављеним снимцима са супругом Џун Јартер или, као недавно, последњим снимцима које је направио под продуцентском палицом Рика Рабина. American V дефинитивно потхрањује статус овог посебног музичара као посебног из прве линије стваралаца рокенрола, као праву америчку легенду. Мало ко је приметио да се крајем прошле године, под патронатом истог продуцента, огласио Нил Дајмонд, човек који је у шездесетих година правио хитове као што је I′m A Believer за Monkeese које је цео свет певао. У најбољој традицији сингер-сонграјтерске сцене из седамдесетих, овај пут без раскошне оркестрације на коју нас је навикао, одаслао је туце нових песама у којима без великог жала, кајања или љутње проговара о сопственом и месту своје генерације у новом миленијуму. Слично ће који месец касније учинити Крис Кристоферсон, Пол Сајмон, Чип Тејлор, Нил Јанг и, коначно, ових дана Боб Дилан.

 Док ће прва тројица у оквирима жанрова који су им најблискији сумирати зрела искуства и указивати на нове изазове и при том нам као на тацни понудити барем неколико вечних песама, Нил Јанг скоро није био толико бесан као на најновијем делу Living With War. Осведочени противник Бушове администрације овај пут не штеди никога да би описао тренутну америчку позицију. Жестина, горчина али и меланхолија који извиру са овог албума подсећају на најнадахнутија дела овог аутора који је одувек сматрао да музичари имају обавезу да гласно говоре. О ономе што се тиче свих.

Један од највећих мајстора таквог говора, човек који је успео да повеже линију од безимених народних певача до ангажованих политичких коментатора и да на том путу револуционише рок музику, Боб Дилан нам на новом албуму Modern Times нуди једно од тумачења света у коме живимо – све више лишеног илузија, авантуре и осећајности. Као и његове колеге по стажу то чини оним средствима која су га прославила. Понекад директним говором, понекад измештањем улога и фокуса. По правилу импресивно.

Како год да вам се учине – неки од њих као старозаветни пророци, неки као времешни трубадури – свесни да стижу до краја књиге они не штеде ни себе ни друге. Зато вреди обратити пажњу на њихов разговор са оним који нас је створио. Не само зато што су небројено пута били у праву већ што је барем подједнако важно, што су нас непрестано инспирисали. А то и јесте улога оних највећих, зар не?