Цена испуштене иницијативе

Грађани Србије ће данас у сваком случају моћи до неке мере да одахну. Терет свепланетарне одбране међународног права и ванвременских цивилизацијских вредности ће се спустити са наших, историјским неправдама очврснулих рамена, када ће неко, ко заиста може рећи шта је заиста међународно право, то и урадити. Још један историјски дан за све оне са којима се историја још није довољно интимизирала и којима се врат још није укочио од гледања уназад.

Како год било, данас ће Међународни суд правде дати своје мишљење о легалности проглашења независности Косова и тиме ће се са правне тачке затворити расправа или ће отпочети нека нова битка за тумачење двосмислености. Иако је веома незахвално било шта прејудицирати на дан објављивања мишљења ипак ми се чини да ће одлучујуће питање бити да ли су се били стекли услови да се косовским Албанцима призна право на самоопредељење. Правно гледано лако је рећи који су то услови – један народ мора бити до те мере искључен из политичког управљања државом, односно мора доћи до таквог степена кршења његових људских права да је даљи суживот у једној политичкој заједници немогућ. Међутим, када се тумаче ови услови тешко је очекивати да се дође до консензуса ко је тачно крив због тога што су „ствари отишле тако предалеко” или једноставније – ко је први почео. Међутим, то на крају крајева и није толико битно – Срби и Албанци не могу да живе заједно после свих зверстава које су једни другима учинили. Хрватска и Босна су друга прича. Као што не могу да живе заједно тако да Косово буде у Србији тако ни сутра неће моћи унутар самог Косова, али ће проћи неко време док сви то не схвате.

Уколико не намеравате да понављате до бесвести флоскуле о томе „како никад нећемо дати Косово на хиљаду и један начин” јако је тешко било шта рећи на ту тему што би јавност у Србији желела да чује. Да ли се треба некада подсетити хладњаче код Кладова, масовних гробница на теренима МУП-а у Батајници, Мачкатице и других „асанација терена”? Уколико би се разговарало о томе да ли би се помислило да се тиме оправдавају злочини УЧК-а над српским цивилима? Да ли злочини оправдавају злочине? Ова питања су иста она о којима се говорило приликом недавног усвајања резолуције о Сребреници која је, како је речено, била морални императив без икаквог повезивања са политичким добицима или губицима. Ниједна држава не може да се брани да се неправним средствима борила против злочина, а нарочито када је практично цео бивши државно-војни врх (Шаиновић, Ојданић, Павковић и други) Србије осуђен у Хагу за „заједнички злочиначки подухват” етничког чишћења. Ово ће сигурно бити један од значајнијих момената у данашњем мишљењу.

Руку на срце, тешко би било ко данас у Србији могао да брани тезу да се Косово може реинтегрисати у наш политички систем. Зато и треба очекивати да Међународни суд правде неће оспорити право на самоопредељење косовских Албанаца, посебно ако се оно напада Резолуцијом 1244 која је накнаднолегализовала НАТО бомбардовање и која то оправдава масовним кршењем људских права на Косову. Међутим, мора се овде бити искрен и рећи да није Милошевићев режим створио проблем. Он је постојао још од балканских ратова кад је Србија повратила Косово и било је за очекивати да ће проблем експлодирати за време најнеодговорније могуће власти. У било ком сценарију Косово, са онаквом демографском сликом, није могло остати у Србији.

Уколико се призна право на самоопредељење косовских Албанаца, то не мора бити противно правим интересима Србије и њеним незваничним плановима. Није нелогично да се исти аргументи у прилог самоопредељења примене и на Србе на Косову а не треба ни помињати да се такав исход можда и прижељкује у Републици Српској. Ови циљеви нису нелегитимни у својој суштини колико тако можда изгледају због своје тренутне нетранспарентности.. Уколико погледамо мало у ближу прошлост видећемо да је повезивање Косова и Републике Српске почело још за време Зорана Ђинђића. Он је правилно извео политичку једначину да ће се независност Косова оправдати правом на самоопредељење што ће имати за правну консеквенцу или лагани крај БиХ или поделу Косова, осим уколико се Косово некако правно не издвоји и аргументује као посебан случај који се неће пренети на друге сепаратистичке покрете. И то је оно што је цена изгубљеног времена од тада до сада која се види у новим аргументима попут поменуте пресуде државном-војном врху Србије и седамдесет признања независности. Чини се ипак да би Србија боље прошла да је имала иницијативу у вези са поделом Косова макар то носило сукобљавање са САД него што је била пасивна и прижељкивала да то неко други предложи нудећи шлагворте попут „више од аутономије – мање од независности” или нонсенса попут хонгконшког модела. Никад није касно за накнадну памет.

уредник ,,Правa и друштвa”