Ништа није немогуће

Ричард Бренсон, оснивач компаније „Вирџин”, никада није ништа научио из књига и чак је као средњошколац бежао са часова да би се посветио практичним стварима – заради. Ипак, након што је створио бренд „вирџин”, купио два тропска острва и доспео на 261. место Форбсове листе најимућнијих људи света, решио је да баш напише књигу „Ништа није немогуће” са саветима о томе како се долази до богатства.

Ове „лекције о животу и бизнису” недавно је на српском објавио београдски „Плато”.

Књига је, како објашњава њен аутор, настала из потребе да један успешан човек подели савете и примере који су га надахнули на то да почне од нуле и испуни све снове. Бренсон се држи кратких изрека: „Само урадите то!”, „Покушавајте изнова и изнова!”, „Помажите једни другима”, „Када није забавно, продужите даље”, „Не жалите ни за чим”, „Одржите своју реч”, „Не губите време – зграбите прилике које вам се пружају”.

Бренсон сигурно није губио време када је као шеснаестогодишњак основао сопствени часопис. Покренуо је магазин да би се забавио, протестовао против рата у Вијетнаму, али и зато што у школским новинама није могао да објављује тираде против служења млађих ђака старијима, добијања батина, обавезног присуства богослужењу, које је сваки ученик у Британији мрзео. Иако је имао жељу да уради нешто за своју душу, схватио је да ће му овај магазин донети и новац јер је сваки енглески матурант био вољан да плати примерак таквог одметничког часописа. Касније је схватио да ће му студенти бити још оданији читаоци и тада је и настао „Стјудент”. Аутор описује до детаља како му је оснивачки капитал било неколико фунти које му је позајмила мама.

Данас је његов најпознатији бренд ланац продавница плоча „Вирџин рекордс”. „Вирџин” је основао 1967, а до сада се његова компанија бавила венчаницама, винима, књигама, мобилним телефонима, возовима. Бренсон поседује и авиокомпанију „Вирџин Атлантик ервејз”. Његово богатство тешко је једну и по милијарду фунти.

„Данас ништа није сигурно: живот може да буде дуга борба. Људи морају да одлуче који су им приоритети ако желе да доспеју било куда”, пише Бренсон.

Он каже да људи једноставно морају да се одлуче на нешто, да пресеку и имају на уму кинеску пословицу да путовање од хиљаду миља почиње једним кораком.

„Никада нисам одустао од неке идеје која ме је узбуђивала или у вези с којом сам имао добар осећај само зато што нисам знао како да је спроведем”, открива аутор. „Питаћу људе, истражићу то, пронаћи ћу начин. Посматрање, слушање, учење – то су ствари које би требало да радимо током читавог живота, не само у школи.”

Ако је за ваш успех нужно да пронађете рупу у закону, онда је пронађите, отворен је Бренсон. Правила ионако пишу бирократе са много слободног времена. Као најбољи пример за то наводи своју мајку, која није знала да пилотира и није ни смела да управља авионом јер је у предратној Британији то женама било забрањено, а ипак је успела да загосподари кокпитом: запослила се у авиокомпанији на неком сасвим другом месту, убедила једног пилота да је обучава и маскирајући се у мушкарца, кренула у облаке. „Све што јој је било потребно јесу домишљатост и петља.”

Не сећам се да сам икада патио од мањка самопоуздања, признаје власник „Вирџина” откривајући да је увек бесомучно рекламирао своје име и своју компанију. „Рекламирање, публицитет, пропаганда – назовите га како хоћете – делује. Чак и природа прави представу: цвеће, птице, чак се и бубе шепуре. Толика је конкуренција у свету да, ако имате нешто да продате... морате да учините да то буде примећено”.

Ј. С.