Фелинијев ефекат

Ретки филмски ствараоци задужују нас попут великих писаца. У том друштву ретких налази се и Федерико Фелини. Већ замичемо у другу деценију његова одласка, а питам се колико је међу нама оних који, под притиском свакодневног и баналног, примећују да нам Федериков дух недостаје. Ретроспектива Фелинијевих филмова марта 2004. у Кинотеци ублажила је ово питање, захваљујући спремности директора италијанског института за културу у Београду Росина Рисија.

Када кажемо Фелини, ројеви познатих целулоидних сцена великог италијанског редитеља излазе нам саме пред очи. Фелини прати нашу младост и нашу зрелост. Призори његових филмова "Сладак живот", "Ђулијета и духови", "Осам и по", "Град жена", отварају дане и кутке многих заноса. Имагинација шездесетих и седамдесетих минулог века као да је чекала да Фелинијева филмска трака дотакне њена пространства.

Проницљиво око Фелинијеве камере, његов маштовит редитељски дух, његова духовита монтажа, инсценација и костимографија освајају медитерански простор постојања и расположења. У том простору не треба заборавити значај музике у Фелинијевим филмовима. Чаробњак тог звука је композитор Нино Рота. Он као да се родио само зато да музички оплемени баш скалу расположења готово свих Федерикових филмова. Сету "Амаркорда", витализам "Сатирикона", елегичну патетику "Казанове", реминисцентност филма "Осам и по", све је то тешко замислити без умешаности музике мајстора Нина Роте.

После Фелинијевих филмова на улицу се излази са другачијим осећањем живота, са већом зрелошћу, бистријом ведрином, већим самопоуздањем. Imago homini добија оштрије обрисе и дубљу перспективу после "Сатирикона" који није само оживљено доба заборављеног Петронија Арбитера, него и отварање лица и наличја живота у античком Риму који Фелини подједнако воли као и свој савремени "Рим" у призорима од 1939. до 1972, у јевтином пансиону, међу проституткама са виа Апија, сред бизарно опојне модне ревије за свештена лица. – Хоћу да будем провокативан, хоћу да потресем душу посматрача, да је изазовем и дозовем у процес самопосматрања! – то би био Фелинијев наум, задатак који он себи, од филма до филма, изнова поставља, као творац чудесних панорама и кадрова. Његов "Казанова" није само врло успела портретна реконструкција животних фаза великог заводника, него је и провокација, изазов еротског хумора, дрскост и шарм, у исти мах. "Осам и по" није само превирућа филмска прича о напору да се доврши пројекат филма у филму(!) него је то читав калеидоскопски ланац призора, сетних изазова раног детињства и тихе персифлаже на рачун католичке догме и њене педагогије, бујна серија еротских маштарија и жудњи за препознавањем лица и наличја људског сазревања са свим оним што тај процес доноси и проноси. Све што може да нам по први пут покрене или обнови раније задовољство при ишчитавању антинеронског "Сатирикона", "Дворјанина" Балтазара Кастиљонеа или певања из Дантеовог "Пакла", све што у нама може да изазове чудесна Борхесова проза, то ће нам у неко летње вече, за свега сат-два, пружити пљусак призора кроз капију, швенк и зум Фелинијеве камере! 

У свету европског филма, после Фелинија тешко је постати и бити други Фелини. Дела и видови савршености не понављају се. Читав свет остаје дужник Фелинијеве филмске имагинације. Ми у Србији ништа мање него и сви остали по Европи.

Мај, 2006