Луцкаста опсесија

Да уџбеник може да буде интересантно штиво које се са радошћу чита потврђује недавно објављена књига Ранка Мунитића "Девета уметност, стрип", у издању "ТК Монт имиџ дигитал принтинга" и Факултета примењених уметности у Београду. Реч је о првој књизи нове едиције "Сигнум" одсека Примењена графика ФПУ који је изнедрио врсне и у свету признате стрип ауторе.

Баш у таквој креативној атмосфери у којој се стрипу прилази са озбиљношћу и поштовањем, занимљива и садржајна књига Ранка Мунитића примљена је као неопходна литература.

Уџбеник познатог публицисте и сценаристе Ранка Мунитића представља знатно допуњено и дотерано издање текста "Стрип – девета умјетност?", који је објављен 1975. године као есеј тематског броја часописа "Култура". На путу ка овој књизи текст је, могло би се рећи, с правом изгубио знак питања, а у међувремену се стрип код нас изборио за равноправно место међу осталим уметностима. Иако делује помало нестварно, стрип се после тридесет година нашао у програму универзитетских студија, а текст Ранка Мунитића у улози уџбеника. 

На питање где је нестао знак питања, Мунитић самоуверено одговара:

– Никада нисам сумњао у стрип, међутим, то време је сумњало. Нису баш сви стрип тада јавно критиковали, нити у њега сумњали, али нико није знао шта да ради са њим. Одувек сам бранио тезу да је стрип колекција опсесија, знакова, значења, у оном лепом смислу. Стрип је настао у дневним листовима крајем 19. века са циљем да повећа тираж. И увек је био осуђен на комерцијалност, што значи да се ослањао на стереотипе које сви воле и троше. Стрип је веома брзо схватио да стереотипе треба схватити као благослов, а не као проклетство. Читава историја уметности није ништа друго до проналажење архетипа у стереотипу, дакле оне примарне вредности која стоји у исходишту свих ствари. Јер, стереотип је само хибернирани архетип.

Наш саговорник објашњава да је опрезност била неопходна у време када је први пут у часопису "Култура" објављен његов есеј о стрипу, па је отуда постојао упитник. То је ипак био часопис који је власт финансирала и зато није смео да дигне велику прашину.

– Стрип је невероватно креативна ствар. Почео је као комерцијални медиј, једно обогаћење белих листова, а стреловито се развио до невероватно креативног медија. Није стрип имао за шта да се избори, него се друштво морало изборити за онај ниво свести на којем ће схватити колико је стрип заправо драгоцен – тврди Мунитић, објашњавајући да је осамдесет одсто комплетне продукције стрипа чиста комерцијала, а само десет одсто представља креативну и маштовиту творевину.

– Стрип је стрип и ништа га не може заменити. Причањем приче у исецканим заустављеним тренуцима добија се метаилузија простора и времена. Стрип је до те мере једна откачена, луцкаста, потенцијално стваралачка структура да нема ни једне друге која је њему слична. Зато стрип има своје место међу осталим уметностима и медијима – тврди Мунитић и додаје да "стриповска алхемија" лежи управо у његовој варљивости. Он сматра да једино овај медиј успева да са невероватном лакоћом и једноставношћу успостави контакт са конзументом.

– Међутим, ако мало разгрнете ту једноставност, онда добијате један од најкомплекснијих феномена који постоје. Стрип барата простором и временом, а нити је то простор, нити време, нити покрет. Тај кључ привидне једноставности и лакоће комуницирања заправо представља врло сложену структуру која не заслужује етикету коју су стрипу деценијама лепили – да је неозбиљан, да је то вулгаризација, да одвраћа човека од озбиљних, духовних активности и да га утапа у некакво забављање. То су чисте глупости – каже Мунитић и подсећа да се минулих неколико деценија на креативној сцени много тога значајног десило, док теорија мало касни.

Мунитићев уџбеник занимљив је и због тога што садржи хроноантологију стрипа којом је на сажет начин представљена историја "девете уметности".  

– Антологију стрипа смо измислили за ову књигу. Обраћамо се и онима који можда нису видели Принца Валијанта, Флаша Гордона или Малог Нема. Изненадио ме је број студената Факултета примењених уметности који су наставили да се баве стрипом, чак и на иностраној сцени. И њих смо уврстили у књигу.

Наш саговорник открива шта је то заправо стриповска алхемија:

– Ликови су ти који вас очарају. То све спада у ту, како је називам, алхемију. Она се налази у подсвести друштва. Паралелно са Мерлин Монро појавило се још десетак лепотица, а ипак је она привукла пажњу, иако није била баш талентована. Шта је то? Зашто баш Џемс Дин педесетих, Шон Конери шездесетих, Џим Хекман седамдесетих, Брус Вилис осамдесетих? Човек у тим ликовима препознаје нешто што га интересује. Није то идентификација. Баш то што тај човек игра, то вас се једноставно тиче, а неко може бити подједнако занимљив, али вас просто не занима. На крају крајева, све вам се то своди на љубав. Не постоји "зашто", једноставно је тако и добро је да је тако. Лепота уметности је управо у томе што тачно знате да врло мало тога можете да објасните.