Годишњица транзиције Србије

Обележавање двадесетогодишњице транзиције у Србији – од социјализма, преко национализма, ка капитализму – почело је упадом полиције у једну радничку фабрику и у једне слободарске новине, у ,,Југоремедију” и у ,,Републику”. Све је то разумљиво с обзиром на конфузан однос политичке класе према социјализму, национализму и капитализму. И радничка класа има своје конфузије у разумевању садашњости у контексту не/видљивих идеолошких руку социјализма, национализма и капитализма.

Полицији је била сумњива ствар у Радничкој фабрици и у Новинама грађанског самоослобођења. И нама је ствар сумњива. Какве су то радничке фабрике у капитализму и какво се то самоослобођење призива у капитализму као систему најслободнијем од свих система?

(Питам се да ли је приљежност полиције испољена у случају ове раденичке фабрике – типична и за све друге приватизације, поготову за оне које су по свему контроверзне.)

Оно што су учинили радници „Југоремедије”, на неки начин, јесте и отпор према транзицији која нам се десила и још се помало дешава. Или барем, према типичној форми приватизације. Раденици су поништили учињену приватизацију и сами приватизовали своју фирму. Контроверзног бизнисмена заменили су контроверзни радници. Ова контроверзност ваљда потиче из мишљења да неко не може истовремено да буде и капиталиста и радник, за разлику од оних бизнисмена који могу истовремено да буду и лопови и капиталисти! А ако је то тако, онда лопови нису радници, а да ли су радници лопови то тек треба проверити. И ето нам ,,Југоремедије”, а први човек ,,Републике” Попов Небојша тек је колатерална штета, а и ствар полицијских навика према дотичном, већ поодавно.

Добро, тачно је да раденици имају алхемичарске жеље. Помешати најбоље из социјализма са оним што је најбоље у капитализму. И док је та жеља разумљива, иако у крајњем представља наивну фикцију, раденици нису у прилици да остварују своју пусту жељу. По томе се они разликују од политичке класе која је такође опседнута наивном фикцијом, али она може да ради на својој фикцији – у своју хасну, а на нашу штету. Што год да они раде, испада неки „Франкенштајн/левијатан у покушају”. Ствар је у томе што иако је немогуће направити државу по „Франкенштајн-процедури”, могуће је радити на томе. И управо је наша политичка класа због тога опасна, зато што ради на томе, што покушава да направи то чудовиште. Свака од тих наших комунистичкихпартија,у додељеној надлежности управљања државом и друштвом, ради свој део посла, независно од свих других. У таквом „Франкенштајн-раду” никако да склопе чудовиште; оно се не држи, урушава се, распада се... Тај „Франкенштајн-рад” коалиционог конгломерата слабих комунистичких партија (свака од њих у свом феуд-фрагменту државе и друштва), и те како је опасан за нас, улудо се троше ресурси, а нама је све горе! А на нашу жалост комунистичке партије у опозицији су још горе! (Наш вишепартијски систем је састављен од десетак слабих комунистичких партија различитих имена. – Извињавам се комунистима због овакве употребе епитета „комунистичке”.)

Па добро, а што не би желели да наш допринос нашем бољитку и нашем послодавцу буде као у социјализму, да плате буду као у најбољем капитализму, да социјална сигурност буде као у најбољем социјализму, да политичке слободе буду као у најбољем капитализму.... Ваљда је све те жеље добро формулисао наш вођа из деведесетих година када је говорио о томе да треба да тежимо ка шведском социјализму (или капитализму, не сећам се баш најбоље његових речи). Али проблем није у нашим немогућим жељама, већ у томе што нам ови из политичке класе обећавају да ће остварити наше снове. Само да гласамо за њих.

Када се манемо сновиђења и обећања-лудомрадовања, видимо да нам политичка класа за ових 20 транзиционих година чини све друкчије од наших жеља. Па се тако од нас тражи „црнчење” као у најгорем капитализму, плате су нам као у најгорем социјализму, социјална сигурност нам је као у најгорем капитализму, а политичке слободе нам служе да изаберемо оне у чија обећања-лудомрадовања о бољем животу наивно поверујемо. Па има ли светла на крају наше рупе? Има, али када се крене ка светлу, као што су то чинили у ,,Републици” и ,,Југоремедији”, чека их полиција. Ако нема полиције ту су бандити, као оно прекјуче кад „одрадише наручено”, на Теофилу Панчићу, а у присуству грађана.

Можда је тако увек и бивало! Можда ће тако увек и бити, и свугде, а не само у држави коју уређује коалиција чији је стожер једна социјалдемократска партија у кохабитацији са социјалистичком партијом (која уређује полицију), са неолибералима (који уређују привреду, повремено глумећи социјалисте), са националистима и са другим истима... Све у свему, власт нам је као и транзиција: више или мање социјализма, више или мање национализма, мање или више капитализма!