Godišnjica tranzicije Srbije

Obeležavanje dvadesetogodišnjice tranzicije u Srbiji – od socijalizma, preko nacionalizma, ka kapitalizmu – počelo je upadom policije u jednu radničku fabriku i u jedne slobodarske novine, u ,,Jugoremediju” i u ,,Republiku”. Sve je to razumljivo s obzirom na konfuzan odnos političke klase prema socijalizmu, nacionalizmu i kapitalizmu. I radnička klasa ima svoje konfuzije u razumevanju sadašnjosti u kontekstu ne/vidljivih ideoloških ruku socijalizma, nacionalizma i kapitalizma.

Policiji je bila sumnjiva stvar u Radničkoj fabrici i u Novinama građanskog samooslobođenja. I nama je stvar sumnjiva. Kakve su to radničke fabrike u kapitalizmu i kakvo se to samooslobođenje priziva u kapitalizmu kao sistemu najslobodnijem od svih sistema?

(Pitam se da li je prilježnost policije ispoljena u slučaju ove radeničke fabrike – tipična i za sve druge privatizacije, pogotovu za one koje su po svemu kontroverzne.)

Ono što su učinili radnici „Jugoremedije”, na neki način, jeste i otpor prema tranziciji koja nam se desila i još se pomalo dešava. Ili barem, prema tipičnoj formi privatizacije. Radenici su poništili učinjenu privatizaciju i sami privatizovali svoju firmu. Kontroverznog biznismena zamenili su kontroverzni radnici. Ova kontroverznost valjda potiče iz mišljenja da neko ne može istovremeno da bude i kapitalista i radnik, za razliku od onih biznismena koji mogu istovremeno da budu i lopovi i kapitalisti! A ako je to tako, onda lopovi nisu radnici, a da li su radnici lopovi to tek treba proveriti. I eto nam ,,Jugoremedije”, a prvi čovek ,,Republike” Popov Nebojša tek je kolateralna šteta, a i stvar policijskih navika prema dotičnom, već poodavno.

Dobro, tačno je da radenici imaju alhemičarske želje. Pomešati najbolje iz socijalizma sa onim što je najbolje u kapitalizmu. I dok je ta želja razumljiva, iako u krajnjem predstavlja naivnu fikciju, radenici nisu u prilici da ostvaruju svoju pustu želju. Po tome se oni razlikuju od političke klase koja je takođe opsednuta naivnom fikcijom, ali ona može da radi na svojoj fikciji – u svoju hasnu, a na našu štetu. Što god da oni rade, ispada neki „Frankenštajn/levijatan u pokušaju”. Stvar je u tome što iako je nemoguće napraviti državu po „Frankenštajn-proceduri”, moguće je raditi na tome. I upravo je naša politička klasa zbog toga opasna, zato što radi na tome, što pokušava da napravi to čudovište. Svaka od tih naših komunističkihpartija,u dodeljenoj nadležnosti upravljanja državom i društvom, radi svoj deo posla, nezavisno od svih drugih. U takvom „Frankenštajn-radu” nikako da sklope čudovište; ono se ne drži, urušava se, raspada se... Taj „Frankenštajn-rad” koalicionog konglomerata slabih komunističkih partija (svaka od njih u svom feud-fragmentu države i društva), i te kako je opasan za nas, uludo se troše resursi, a nama je sve gore! A na našu žalost komunističke partije u opoziciji su još gore! (Naš višepartijski sistem je sastavljen od desetak slabih komunističkih partija različitih imena. – Izvinjavam se komunistima zbog ovakve upotrebe epiteta „komunističke”.)

Pa dobro, a što ne bi želeli da naš doprinos našem boljitku i našem poslodavcu bude kao u socijalizmu, da plate budu kao u najboljem kapitalizmu, da socijalna sigurnost bude kao u najboljem socijalizmu, da političke slobode budu kao u najboljem kapitalizmu.... Valjda je sve te želje dobro formulisao naš vođa iz devedesetih godina kada je govorio o tome da treba da težimo ka švedskom socijalizmu (ili kapitalizmu, ne sećam se baš najbolje njegovih reči). Ali problem nije u našim nemogućim željama, već u tome što nam ovi iz političke klase obećavaju da će ostvariti naše snove. Samo da glasamo za njih.

Kada se manemo snoviđenja i obećanja-ludomradovanja, vidimo da nam politička klasa za ovih 20 tranzicionih godina čini sve drukčije od naših želja. Pa se tako od nas traži „crnčenje” kao u najgorem kapitalizmu, plate su nam kao u najgorem socijalizmu, socijalna sigurnost nam je kao u najgorem kapitalizmu, a političke slobode nam služe da izaberemo one u čija obećanja-ludomradovanja o boljem životu naivno poverujemo. Pa ima li svetla na kraju naše rupe? Ima, ali kada se krene ka svetlu, kao što su to činili u ,,Republici” i ,,Jugoremediji”, čeka ih policija. Ako nema policije tu su banditi, kao ono prekjuče kad „odradiše naručeno”, na Teofilu Pančiću, a u prisustvu građana.

Možda je tako uvek i bivalo! Možda će tako uvek i biti, i svugde, a ne samo u državi koju uređuje koalicija čiji je stožer jedna socijaldemokratska partija u kohabitaciji sa socijalističkom partijom (koja uređuje policiju), sa neoliberalima (koji uređuju privredu, povremeno glumeći socijaliste), sa nacionalistima i sa drugim istima... Sve u svemu, vlast nam je kao i tranzicija: više ili manje socijalizma, više ili manje nacionalizma, manje ili više kapitalizma!