Повратак у будућност

Скупштина Србије је после дванаесточасовне расправе збила редове и демонстрирала поприлично јединство око тога како наставити дипломатску борбу за Косово и Метохију. Са 192 гласа дала је подршку влади за кораке које ће предузети пред Генералном скупштином УН после тешког ударца који је стигао из Међународног суда правде. „Одлука о наставку активности Србије у одбрани суверенитета и територијалног интегритета” је, како је приметио посланик Балинт Пастор, пети документ који парламент доноси о КиМ у последње три и по године.

А, и пре 2007. било је више скупштинских декларација, резолуција и одлука које су, позивајући се на Устав и Резолуцију 1244, влади давале смернице у напорима да сачува Косово.

Последњи пут су посланици о јужној српској покрајини дискутовали, 18. фебруара 2008, дан пошто је Приштина прогласила независност. Тада је донета Одлука којом се поништавају противправни акти о проглашењу независности Косова. Отада је прошло 25 месеци и „косовска прича” се поново вратила у скупштину. Отежавајућа околност је што је 69 земаља већ признало независност Приштине, уз наговештаје да после одлуке МСП-а још педесетак земаља то исто учини.

 Цветковићев кабинет је после „хашког шока” којем су се понајвише обрадовали сепаратисти широм света, морао да стисне зубе и појави се у скупштини како би поново затражио подршку да мирним, дипломатским путем без конфронтације са великим силама покуша да пронађе решење за историјски компромис за Косово у којем Србија неће бити једини губитник.

Иако је у расправи опозиција жестоко „решетала” владу због досадашње политике према КиМ, а било је и захтева за оставкама, посланици су у свом јавном наступу показали изузетну зрелост и сачували достојанство скупштинског дома. Мада ДСС и ЛДП нису гласали за Предлог одлуке владе, у скупштини су изостали увредљиви тонови, али и толико пута већ виђена запаљива реторика и сакупљање јефтиних страначких поена.

Свесни, ваљда, да нам време више није савезник и да се даљом конфронтацијом са великим силама не може пронаћи одговарајуће решење, посланици су своје наступе лишили „националног романтизма”, који годи ушима, али замагљује реал-политику. Премда су се радикали и напредњаци у скупштини позивали на значај Резолуције 1244 коју је после НАТО агресије оставила Милошевићева власт, уз (не)намерно прећуткивање да овај документ садржи и делове који Београду нису наклоњени, није било непотребних покушаја да се све објасни лекцијама из историје Самим тим , изостале су и беспотребне оптужбе ко је све крив зашто Србија ни после 145 година није успела да реши „косовски чвор”. Ако кажемо да је Милошевић једини кривац, други ће упрти прст у Броза, а онда ћемо стићи и до Александра Ујединитеља…

У ситуацији када и председник Тадић не крије да је „Косово ближе независности него останку у Србији”, Скупштина је у расправи показала да је много више окренута будућности него прошлости, коју ионако не може променити. Јер, Косово не можемо одбранити уколико земља поново крене путем конфронтације и изолације. Искусили смо то већ на својој кожи.