Са две карте у шпилу

Светозар Стојановић је одавно уочио да је једно од најважнијих питања за српску спољну политику после пада Берлинског зида како да брани своје легитимне интересе у односима са једином преосталом светском суперсилом. Ово питање треба посматрати из три угла.

Прво, треба реално погледати где Србија спада на лествици приоритета америчке спољне политике.

Друго, којим картама мала земља попут Србије располаже да би бранила своје интересе.

Треће, треба реално анализирати унутрашње проблеме Србије који је спречавају да максимално искористи своје политичке и дипломатске потенцијале.

Кренимо од прве теме. Спољна политика САД је доста једноставна и разумљива у овом погледу. Сједињене Државе су тренутно преоптерећене проблемима у Ираку, у Авганистану, са Ираном, Северном Корејом, и са Израелом и Либаном; плус, избори за Конгрес су заказани за новембар. У поређењу с овим горућим проблемима, у глобалном контексту америчких амбиција (и обавеза), Балкан игра веома малу улогу; у ствари, често уопште није на "радарском екрану" званичника у Вашингтону. По једној причи, на пример, актуелни председник САД наводно није ни знао где се Косово налази пре 1999. године. Пошто балканске земље не прете Америци никаквим оружјем масовне деструкције, нити су њени велики трговински партнери, нити имају велике нафтне резерве, а не прети опасност да избеглице из југоисточне Европе препливају Рио Гранде, југоисточна Европа углавном није од неког великог стратешког или националног интереса америчке спољне политике. Људи склони теорији завере сматрају да САД имају неки тајни план освајања Балканског полуострва, али у том погледу много греше. Јасно је и да Слободан Милошевић није схватио ове чињенице. Он је стално играо на карту да САД и Европа не могу без Србије. "Санкције не могу дуго да трају". "Ми смо кључна тачка југоисточне Европе". "Неће међународна јавност дуго да трпи бомбардовање Србије". Сви знамо како се та партија карата завршила.

Овај аргумент намеће следеће питање: каквим картама располажу мале земље као што су Србија, Хрватска, Македонија итд., да би браниле своје легитимне државне интересе, кад нису толико важне, ни економски (као на пример Кина), ни војно (као Русија), нити због геостратешког положаја (пример Турске) да би принудиле суперсилу да уважава њихове интересе?

***
У савременом свету постоје четири такве карте: прва, да мала земља нађе јаког међународног спонзора; друга, енергична јавна дипломатија; трећа, бранити своје интересе силом; и четврта, паметна, принципијелна, демократска политика.

Примере прве карте виђамо у случајевима Израел - САД, Хрватска - Немачка, Хрватска - Аустрија, босански муслимани-Босна - САД, косовски Албанци-Косово - САД. Наравно, одмах се поставља питање зашто Србија није успела да нађе неку велику силу која би снажно бранила српске интересе? Неке ствари у овом погледу су свима познате - губитак Русије као могућег спонзора због одлуке режима Слободана Милошевића и Мире Марковић да подржавају комунистичке превратнике у Москви, уместо Горбачова и Јељцина; важност исламског фактора у америчкој спољној политици итд. Између ове две чињенице, међутим, постоји важна разлика: друга чињеница је ствар структуралне природе савременог света и међународне политике, што Србија није могла битно да промени.

Што се тиче прве чињенице, јасно је да је српска спољна политика имала доста маневарског простора да се другачије понаша. Другачије понашање, међутим, подразумевало би машту и флексибилност. Овде вреди навести два примера из скорије балканске историје: први је пример успешне, маштовите дипломатије и стратегије једне мале земље, а други неуспешне нефлексибилне спољне политике. Почетком деведесетих година прошлог века, у једном разговору са Киром Глигоровим, један амерички бизнисмен је, наиме, рекао да Македонија мора Американцима понудити разлог да им је у интересу да она опстане као држава. Овај бизнисмен и Глигоров су схватили да би такав разлог био нафтовод који би пребацивао нафту из Каспијског залива преко Македоније до западних тржишта. На овом примеру се види да је међу приоритетима српске спољне политике да се измисли исти такав маштовит разлог да Вашингтон буде заинтересован да подржава интересе Србије.

Али као пример нефлексибилности може се навести следеће: својевремено је један српски дипломата рекао да сваки пут када је Београд, у последњих шест година, учинио, на дипломатском плану, неку услугу или уступак Вашингтону, он може да наброји десет услуга или уступака Вашингтона Београду. Свима је, наравно, позната трагична историја српско-америчких односа деведесетих година прошлог века; међутим, оваква нефлексибилност у односима са суперсилом више подсећа на Милошевићеву политику касних осамдесетих година него на реалистичну постмилошевићевску политику. Из свега овога, закључак је једноставан - мала земља не сме да дозволи себи луксуз да игнорише интересе велике силе, и због тога јој треба маштовита и флексибилна политика која може да помири своје интересе с интересима великих држава.

Друга карта коју смо поменули јесте енергична јавна дипломатија. Једна импликација горенаведеног аргумента је следећа: чињенице на терену се не стварају у Митровици, Призрену или Гњилану; чињенице на терену се стварају у Вашингтону, Њујорку, Бриселу, и у другим светским престоницама у којима се одлучује о свим важним питањима међународне политике. Да би се битно утицало на стварање чињеница на терену на тим тачкама, малој земљи је потребна енергична јавна дипломатија: њени званичници морају да граде добре односе са својим дипломатским колегама, са страним новинарима и пословним људима, са страним интелектуалцима, важним међународним невладиним организацијама, са чувеним светским универзитетима, морају да имају место за столом важне међународне институције итд. Добри односи на свим овим тачкама су главни начин да једна мала земља упозна међународну јавност с њеним интересима и проблемима.

Трећа карта је - употреба силе. Међутим, овде је одмах уочљиво да мале земље које покушају да играју на ову карту, а немају претходне две, неће добро проћи. Најбољи пример успешног играња на трећу карту јесте Израел. А најбољи пример њеног неуспешног коришћења, ако мала земља нема претходне две карте, опет је Србија под режимом Слободана Милошевића.

Четврта карта се заснива на разумевању интереса великих сила и својих политичких конкурената, глобалних трендова, и реалној процени својих снага и снага својих противника. Такође се заснива на политици која уважава нормативе демократских друштава, међународног права, и међународног поретка који могу лако да се одбране и на Си-Ен-Ену, и у преговорима са страним дипломатама.

Србија вероватно неће имати прву карту у догледно време, а игра на трећу карту би опет довела до пораза и катастрофе деведесетих година. То значи да српској стратегији преостаје само да игра на две карте, јавном дипломатијом и паметном, демократском спољном политиком.

Заменик директора Хариман института, Колумбија универзитет, Њујорк