Слаба тројка за културу у провинцији

Када деда у Крушевцу или Смедереву поведе унука у музеј у тим градовима, дочекаће их иста стална поставка коју је старији из овог двојца показивао и свом сину. Музеји у ова два града нису мењали сталну поставку још од 1971. односно 1972. године! Те податке за „Политику” потврђују директори ових установа, али и наводе да иако изложбе суштински нису мењане у дизајнерском и архитектонском смислу, то не значи да су данас баш сви изложени предмети исти као и пре непуне четири деценије.

Овај невероватан податак део је великог истраживања о локалним културним политикама које је Завод за проучавање културног развитка, од јуна до децембра прошле године, спровео у 21 граду у Србији (сва места која имају статус града без Београда и Новог Сада, а плус Лозница и Нови Пазар) и у којем је учествовало 7.500 грађана, искључиво из урбаних насеља, као и представници установа културе и локалних самоуправа.

Просечна оцена коју становници ових градова дају културној политици у њиховим местима је 2,45, док запослени у култури стање у тој области оцењују „тројком”. Оно у чему су све три испитиване стране сагласне јесте осећај ниже вредности у односу на Београд и утисак да све паре иду у главни град, те да и у култури постоји „београдизација”.

Најпосећенији културни догађаји у овим градовима су концерти, на које анкетирани у просеку одлазе 3,76 пута годишње. На другом месту су позоришне представе које гледају 2,4 пута за годину, а на трећем изложбе. Најмање публике појави се на књижевним вечерима.

Чак 39 одсто испитаника никада није било ни на једној културној приредби, 43 одсто било је свега неколико пута, понекад оде 12 одсто, а само пет одсто редовно посећује овакве догађаје у свом граду. Недостатак времена на врху је листе разлога за „избегавање” културних манифестација. Следе финансијски разлози, па неодговарајући програм и недостатак интересовања.

Кад је реч о оцени стања у култури, трећина грађана је задовољна, а исто толико није. Само 3,9 одсто анкетираних у потпуности је задовољно понудом, док је сасвим незадовољно 9,9 одсто. Највише задовољних је у Јагодини, а највише незадовољних у Новом Пазару. Као највећу слабост, грађани су навели неразвијеност културног туризма, док аматеризам виде као развојну снагу.

Много више незадовољних, чак 72 одсто, налази се међу запосленима у установама културе, према чијем је мишљењу највећи проблем недостатак новца за програме, а затим и мањак средстава за улагање у инфраструктуру. Исте ове недаће истичу и они који су у градским управама задужени за културу, али обрнутим редоследом. Сходно томе, за њих је приоритет опремање установа, затим улагање у савремено стваралаштво, и улагање у културни туризам. Различите оцене последица су разлика у позицијама са којих на културу гледају они који за њу обезбеђују новац, они који тим новцем креирају културну понуду и грађани, као крајњи корисници, сматрају Маја Миличевић и Маријана Миланков, истраживачи Завода за проучавање културног развитка. Колика је небрига за ову област, види се и из чињенице да само Панчево и Крагујевац имају Стратегију културног развоја.

„Тамо где оваквог дугорочног плана нема, култура је препуштена ентузијазму људи који раде у тој области. Већина градова још није донела овај документ зато што чекају да се донесе стратегија културног развоја на националном нивоу, са којом је потребно да локалне буду усаглашене”, наводе истраживачи Завода.

Наше саговорнице оцењују, на основу истраживања, да је култура у егзистенцијално угроженом друштву маргинализована и да добија најмање.

„И даље се култура третира као трошак и сматра се да ништа не производи, а нема свести о томе да је то и развојни потенцијал”, наглашавају Миланков и Миличевић. Оне додају да су учесници у истраживању истицали и слабости стручног кадра, наводећи да је руководство установа постављено по страначкој припадности, а не по стручности, као и да нема континуитета у раду установа већ сваки нови директор почиње од нуле и прави нове програме.

Као проблем издвојено је радно време музеја које није прилагођено публици (од 7 до 15 сати) или то што је у позориштима велики број неакадемских глумаца. Дa све није само црно, сведоче позитивни примери музичког студија „Пандемонијум” у панчевачком Дому омладине, галерије „Надежда Петровић” у Чачку, музеја у Ваљеву, Крушевачког позоришта, библиотека у Краљеву и Чачку...

Анкица Маринковић

-----------------------------------------------------------

Дрвеће и „Роштиљијада” као симболи града

На питање да наведу симбол по којем је њихов град препознатљив и који би допринео развоју културног туризма, Ваљевци су изабрали Десанку Максимовић, Врањанци Бору Станковића, у Зајечару је градски бренд царска палата Феликс Ромулијана, у Зрењанину „Дани пива”, у Лозници Вук Караџић, у Новом Пазару Алтун Алем џамија, у Пожаревцу Љубичевске коњичке игре… Међу овим појмовима културног наслеђа нашли су се Аква парк у Јагодини, зеленило платана у Сомбору и лесковачка „Роштиљијада”.

-----------------------------------------------------------

Култура по глави становника

Највише новца за културу по глави становника годишње потроши Сремска Митровица – 30 евра, а најмање Лозница – 5,4 евра. Од укупних средстава намењених култури, градови у просеку на плате потроше 65 одсто, на текуће одржавање 20 одсто, а на програме скромних 15 одсто. Највише у садржаје улаже Сремска Митровица (то је једини град у којем више од половине укупних средстава одлази у ову сврху), а најмање Нови Пазар. Прошле године већина градова смањила је буџет за културу због светске економске кризе.