Темпоратура 39

И данас се тачно сећам где је која слика стајала у нашој кући и на који начин јој је тражено место. Једна није смела да угрози ону до ње. Морале су се слагати не тематски, него по снази, сећа се Зоран Вукмановић, син познатог револуционара и комунисте Светозара Вукмановића Темпа који је са супругом Милицом сакупио збирку од око 220 дела углавном савремене југословенске уметности.

Део ове колекције биће изложен крајем септембра у галерији Српске академије наука и уметности у Београду. Повода је неколико: десет година од Темпове смрти и 39 година од када је збирка поклоњена граду Цетињу.

Отуда и тај број у разиграном радном наслову изложбе „Темпоратура 39”. Други, стручнији, гласи: „Из соцреализма у модернизам”.

„Мојим родитељима није било превише занимљиво да изван пословног окружења воде разговоре који су се тицали политичког или привредног живота. У кућу нам је, сећам се, долазио најчешће Ђилас, али су писци и уметници били посебно добродошли: Танасије Младеновић, Вељко Петровић, Сретен Стојановић, Ристо Стијовић... Наша кућа била је и физички у средишту ’топчидерског троугла’ који су чиниле Стијовићева, Милуновићева и Лубардина кућа”, каже Зоран Вукмановић.

Слике које су куповали, Темпо и Милица (која је управо напунила 95 година) бирали су заједно.

„Истина, пред сваком сликом коју смо набављали претходиле су дискусије. Она је уживала у колориту, у атмосфери која се јављала у слици. А ја сам опет тражио шта је сликар хтео да каже својом сликом. И тако смо се узајамно критиковали, али се и допуњавали. Плод такве ’сарадње’ је и наша збирка”, рекао је у једном разговору са Отом Бихаљијем Мерином, Светозар Вукмановић, човек који је једини, поред такође позваних Миће Поповића и Вице Вукова, пристао да са Бреговићем сними хит „Пљуни и запјевај моја Југославијо...”

– Моји родитељи руководили су се мотивом шта им се свиђа, а не ко је ко у том тренутку на сцени. Они нису трошили на кафане и далека путовања, њима је улагање у уметност било важније.

Сећам се куповине гваша Лазара Возаревића „Мајка и дете”. Возаревић је тада био у неком новчаном ’шкрипцу’ али после наступа на Бијеналу у Сао Паулу, када се његова финансијска ситуација поправила, дошао је код мог оца и затражио да му врати „Мајку и дете”, јер му је из неког разлога то било посебно драго дело. Темпо у почетку није хтео ни да чује.

– Дај ми.

– Не дам ти.

– Дај ми.

– Не дам ти...

И тако у недоглед, док на крају Темпо ипак није попустио.

Сутрадан је пред нашу кућу стигао камионет, са шест слика које је у замену за једну враћену послао Вукмановићима – прича син познатог револуционара.

Уметничка збирка брачног пара је даривана у више наврата (од 1965. до 1971) граду Цетињу, односно тамошњем Народном музеју Црне Горе. Део збирке је био изложен у оквиру Уметничке галерије Музеја на Цетињу. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година део поставке је скинут. Зоран Вукмановић дошао је на идеју да пребаци колекцију у Сремске Карловце, али Темпо није био у потпуности за то. После очеве смрти Зоран Вукмановић, „појединац јаке воље”, правно је регулисао односе између дародавца и примаоца, који ће чувати и стручно бринути о поклоњеним уметничким делима. Према обећању  и јавним изјавама садашњег директора Музеја на Цетињу Павла Пејовића, првобитна поставка дела збирке требало би да се врати у изложбени простор у целини.

Уметничка колекција брачног пара Вукмановић илуструје период педесетих и шездесетих година прошлог века. Велики број дела апстрактног рукописа потврђују полет и храброст ових револуционара и комуниста да се у време социјалистичког уређења упусте у авантуру чије је исходиште данас препознато као незаобилазна тачка послератне историје уметности.

(/slika2)Поред апстракције, по речима Славка Тимотијевића, историчара уметности и писца текста у каталогу и монографији, у збирци се препознаје и кратки период колебања између апстракције и високе модерне, као и сегмент који значи повратак на грађанске позиције које су мање интернационалне, а више локално-интимистичке.

„У колекцији постоје дела соцреалистичког набоја, али то није банални соцреализам. Пробао сам да га назовем модернистичка ангажована уметност. Покушао сам да упоредим Пикасовог ’Голуба мира’ и ’Зору’ Ђорђа Андрејевића Куна, као дела која немају баналну соцреалистичку поруку.

За мене је, осим Лубарде који је представљен комплетно и комплексно, посебно откриће у овој колекцији Фило Филиповић. Реч је о врхунским делима савремене уметности која се издвајају по својој чистоти, и од којих се може направити самостална мини изложба. У овој колекцији препознаје се југословенство, али и интернационални контекст. Поред Лубарде, Возаревића, Протића, Милуновића, Милосављевића, Филиповића, ту су и Муртић, Берник, Прица, Личеноски, Пикасо, Ривера...

„Сакупљати апстракцију у оно време, био је храбар чин, за разлику од данашњих колекционара који углавном иду на сигурно”, каже Славко Тимотијевић. 

Ова колекција између осталог показује и како је лево оријентисани брачни пар одиграо еманципаторску улогу у оно време, показујући у ком правцу би друштво и политичари који га воде требало да се развијају. Она подвлачи и идеју културе давања као примарног у систему вредности, чији примат нажалост у данашњем друштву све више преузима идеја и култура узимања.

Изложба у САНУ ревитализоваће овај проблем, с обзиром да Зоран Вукмановић са супругом Ружицом наставља ангажман својих родитеља, али у смеру донирања свратишта за децу и агитовања за донирање органа.