Temporatura 39

I danas se tačno sećam gde je koja slika stajala u našoj kući i na koji način joj je traženo mesto. Jedna nije smela da ugrozi onu do nje. Morale su se slagati ne tematski, nego po snazi, seća se Zoran Vukmanović, sin poznatog revolucionara i komuniste Svetozara Vukmanovića Tempa koji je sa suprugom Milicom sakupio zbirku od oko 220 dela uglavnom savremene jugoslovenske umetnosti.

Deo ove kolekcije biće izložen krajem septembra u galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu. Povoda je nekoliko: deset godina od Tempove smrti i 39 godina od kada je zbirka poklonjena gradu Cetinju.

Otuda i taj broj u razigranom radnom naslovu izložbe „Temporatura 39”. Drugi, stručniji, glasi: „Iz socrealizma u modernizam”.

„Mojim roditeljima nije bilo previše zanimljivo da izvan poslovnog okruženja vode razgovore koji su se ticali političkog ili privrednog života. U kuću nam je, sećam se, dolazio najčešće Đilas, ali su pisci i umetnici bili posebno dobrodošli: Tanasije Mladenović, Veljko Petrović, Sreten Stojanović, Risto Stijović... Naša kuća bila je i fizički u središtu ’topčiderskog trougla’ koji su činile Stijovićeva, Milunovićeva i Lubardina kuća”, kaže Zoran Vukmanović.

Slike koje su kupovali, Tempo i Milica (koja je upravo napunila 95 godina) birali su zajedno.

„Istina, pred svakom slikom koju smo nabavljali prethodile su diskusije. Ona je uživala u koloritu, u atmosferi koja se javljala u slici. A ja sam opet tražio šta je slikar hteo da kaže svojom slikom. I tako smo se uzajamno kritikovali, ali se i dopunjavali. Plod takve ’saradnje’ je i naša zbirka”, rekao je u jednom razgovoru sa Otom Bihaljijem Merinom, Svetozar Vukmanović, čovek koji je jedini, pored takođe pozvanih Miće Popovića i Vice Vukova, pristao da sa Bregovićem snimi hit „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo...”

– Moji roditelji rukovodili su se motivom šta im se sviđa, a ne ko je ko u tom trenutku na sceni. Oni nisu trošili na kafane i daleka putovanja, njima je ulaganje u umetnost bilo važnije.

Sećam se kupovine gvaša Lazara Vozarevića „Majka i dete”. Vozarević je tada bio u nekom novčanom ’škripcu’ ali posle nastupa na Bijenalu u Sao Paulu, kada se njegova finansijska situacija popravila, došao je kod mog oca i zatražio da mu vrati „Majku i dete”, jer mu je iz nekog razloga to bilo posebno drago delo. Tempo u početku nije hteo ni da čuje.

– Daj mi.

– Ne dam ti.

– Daj mi.

– Ne dam ti...

I tako u nedogled, dok na kraju Tempo ipak nije popustio.

Sutradan je pred našu kuću stigao kamionet, sa šest slika koje je u zamenu za jednu vraćenu poslao Vukmanovićima – priča sin poznatog revolucionara.

Umetnička zbirka bračnog para je darivana u više navrata (od 1965. do 1971) gradu Cetinju, odnosno tamošnjem Narodnom muzeju Crne Gore. Deo zbirke je bio izložen u okviru Umetničke galerije Muzeja na Cetinju. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina deo postavke je skinut. Zoran Vukmanović došao je na ideju da prebaci kolekciju u Sremske Karlovce, ali Tempo nije bio u potpunosti za to. Posle očeve smrti Zoran Vukmanović, „pojedinac jake volje”, pravno je regulisao odnose između darodavca i primaoca, koji će čuvati i stručno brinuti o poklonjenim umetničkim delima. Prema obećanju  i javnim izjavama sadašnjeg direktora Muzeja na Cetinju Pavla Pejovića, prvobitna postavka dela zbirke trebalo bi da se vrati u izložbeni prostor u celini.

Umetnička kolekcija bračnog para Vukmanović ilustruje period pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Veliki broj dela apstraktnog rukopisa potvrđuju polet i hrabrost ovih revolucionara i komunista da se u vreme socijalističkog uređenja upuste u avanturu čije je ishodište danas prepoznato kao nezaobilazna tačka posleratne istorije umetnosti.

(/slika2)Pored apstrakcije, po rečima Slavka Timotijevića, istoričara umetnosti i pisca teksta u katalogu i monografiji, u zbirci se prepoznaje i kratki period kolebanja između apstrakcije i visoke moderne, kao i segment koji znači povratak na građanske pozicije koje su manje internacionalne, a više lokalno-intimističke.

„U kolekciji postoje dela socrealističkog naboja, ali to nije banalni socrealizam. Probao sam da ga nazovem modernistička angažovana umetnost. Pokušao sam da uporedim Pikasovog ’Goluba mira’ i ’Zoru’ Đorđa Andrejevića Kuna, kao dela koja nemaju banalnu socrealističku poruku.

Za mene je, osim Lubarde koji je predstavljen kompletno i kompleksno, posebno otkriće u ovoj kolekciji Filo Filipović. Reč je o vrhunskim delima savremene umetnosti koja se izdvajaju po svojoj čistoti, i od kojih se može napraviti samostalna mini izložba. U ovoj kolekciji prepoznaje se jugoslovenstvo, ali i internacionalni kontekst. Pored Lubarde, Vozarevića, Protića, Milunovića, Milosavljevića, Filipovića, tu su i Murtić, Bernik, Prica, Ličenoski, Pikaso, Rivera...

„Sakupljati apstrakciju u ono vreme, bio je hrabar čin, za razliku od današnjih kolekcionara koji uglavnom idu na sigurno”, kaže Slavko Timotijević. 

Ova kolekcija između ostalog pokazuje i kako je levo orijentisani bračni par odigrao emancipatorsku ulogu u ono vreme, pokazujući u kom pravcu bi društvo i političari koji ga vode trebalo da se razvijaju. Ona podvlači i ideju kulture davanja kao primarnog u sistemu vrednosti, čiji primat nažalost u današnjem društvu sve više preuzima ideja i kultura uzimanja.

Izložba u SANU revitalizovaće ovaj problem, s obzirom da Zoran Vukmanović sa suprugom Ružicom nastavlja angažman svojih roditelja, ali u smeru doniranja svratišta za decu i agitovanja za doniranje organa.