Ванредне довитљивости

И неверници устају рано да би видели и снимили израњање Сунца изнад Свете горе, налазећи у том призору чари и симболику које превазилазе разврставања по различитим светињама. С празником за очи, готово истовремено се нос испоставља као метеоролошки инструмент: по ширењу мириса хлеба, пита, баклава и других ђаконија, може се одредити одакле ветар дува. Ушима прија цвркут птица, шум морског плићака који мами кожу да му се препусти, док језик више служи за уживање у познатим специјалитетима него за споразумевање међу незнанцима…

Сва се чула тако омамљују: у малом месту Сартију – на Ситонији, другом од „три прста” Халкидикија – потискујући сазнања из ударних вести, по којима је оно део кошмарне земље. Јесте у Грчкој, али као да је изван ње: разгаљеном атмосфером битно одудара од рачуноводствене туробности– да је античка колевка демократије постала модерна финансијска „црна рупа”.

Нису ваздух парале ни сирене хитних безбедносних и медицинских случајева, нису се запажале ни полицијске униформе, ни друга службена обележја, па ни називи улица.

Није било штрајкова који потресају земљу, а мештани су као штрајкаче доживљавали– оне туристе који су, из бојазни да ће им демонстрације покварити одмор, одустали од доласка и тако смањили локалне приходе.

При проласку кроз оближње вароши и села Ситоније (пре камионџијске обуставе снабдевања бензинских пумпи) доживео сам, слично као и многи читаоци: постојање паралелних светова унутар истог националног бића. С низом места која, практично без власти, боље функционишу него државна и међудржавна уређења.

Не мислим при том на мафијашке, тајкунске и друге „рајеве”. У виду имам творевине произишле из вештине недужних да себе изузму из „пакла” ка коме су их упутиле неодговорности „одговорних”. Мајсторе којима би колективно могла припасти Нобелова награда за мир, јер без њихових ванредних довитљивости– да себе и окружење уздигну изнад суровости шире „реалности”– мира готово нигде не би било.

Међу таквим несуђеним славодобитницима нашли би се појединци и заједнице из сијасет подручја– и балканских– који су се „снашли” иако их је напредак заобилазио или их стизала најгора клетва „дабогда имао па немао”. Неки који су се, на различите начине, солидарисали с невољницима и политичке каријере почели да граде помажући занемаренима, у међувремену су догурали до чела моћних држава: Американац Барак Обама и Бразилац Луис Инасио Лула да Силва.

Наведено и подразумевано може да послужи као повод за премеравање односа правила и изузетака. Учестале су варке и у уопштавањима и у издвајањима из целине.

Не могу сви да следе блеске Обаме и Луле. Нити се Грчка може свести на ускомешану Атину или опуштени Сарти, нити се националне муке могу третирати као самоникле, нити се светске хаотизације могу одвојити од појединачних похлепности и немара.

Не постоје ни навика ни разрађени систем– као што се показује у „косовском питању”– за постизање најпожељнијег циља: да сви, макар углавном, буду задовољни. На пример, развој Кине, Индије и других својевремено „успаваних џинова” допринео је остваривању хуманистичког сна да се просперитет шири и „забатаљеним” деловима човечанства, али је је тај напредак– поплавом јефтине робе и повећаном јагмом за енергентима– на разним странама довео до мучног одвикавања од државе благостања, јефтине нафте.

Свет се убрзано мења, али се и даље приказује углавном шаблонски– као извор невоља, нешто страно свима који га чинимо. Као општост против наших посебности иако, по правилу, и међу нама самима највише ценимо оне који се докажу на међународној сцени.

Истовремено се пропагира сопствена изузетност, као нешто што нас уздиже изнад туђих „застрањивања”. Папрени цех за такву илузију плаћају чак и Американци, чије се лидерство суочава са растућом конкуренцијом, а још више– земље које су, без икаквог основа, умишљале да су позваније да исправљају глобалне него сопствене „криве Дрине”.

Кад сам одлазио из Сартија, у понедељак, у њега су почели да пристижу и Италијани. Нису их уплашиле вести о хаотизацији у Грчкој. Њихову лежерност поједини експерти, и из другачије наштимованих устројстава, објашњавају као– привикнутост на стање кризе.

На Апенинима је поново избила политичка криза, уздрмана је још једна влада, којих је после Другог светског рата смењено готово колико и година, али је то тамо деловало као подстицај за приљежније ослањање грађана на сопствене снаге. Што мање зависе од власти, осећају се боље. Као и житељи Сартија и других места широм планете где се схватило да си и нацији и свету најмилији ако не морају да брину о теби, ако као посебан случај допринесеш општем смањивању брига...