Викенд са Обамом

Жабари – Обамини лавови неће да растргну незнанце, али вучјак би се радо најео свежег меса. Зато стрпљиво звоним и чекам испред китњасте капије од гвожђа, на којој је налепљена порука, с портретом вучјака који се кези: „Ја овде чувам!“. Неколико минута пржења на сунцу мала је жртва у односу на оно што очекујем. Да коначно закорачим у Белу кућу.

Када сам се довезао у комплекс луксузних вила, вредних милионе евра, испред једног од замака, пројектованих по узору на шкотске камене тврђаве из шеснаестог века, из кога би, ваљда, Шон Конери требало да искочи у килту, видим само доброћудног власника, голог до појаса и у папучама, једног од оних који недељом равнају пажљиво негован травњак. Зауставио ме је и кратко упитао: „Тражите Обаму? То ми је нећак. Продужите километар даље. Код куће је“.Почео сам да муцам јер је немогуће да ће све протећи овако глатко, без одобрења читавог тима саветника за штампу, оних досадних канцеларијских типова који обично праве непремостиви бедем око најмоћнијег, онога који се појавио ниоткуда и обрнуо свет наопачке.

Гипсани лавови ме посматрају већ минут с висине, незаинтересовано, некако сетно загледани у вечност. Коначно, гвоздена капија се полако отвара, довољно споро да адреналин могу да точим у кофама. Очекујем набилдованог рмпалију од два метра у тесном оделу, наоружаног детектором за метал, лошу копију Дензела Вошингтона који ће ме размагнетисати, а потом претрести и спровести у салу за пријем. Дакле, истина је оно што су ми причали о харизматичном лидеру његови најближи пријатељи из детињства, неколико часова раније, на народној светковини, док сам уговарао пријем. Врата ми отвара он лично. Газда, бос, свемогући. „Добро дошли“,изговара нехајно на чистом српском, без акцента.

Обама, а наш.

(/slika2)Целог живота је за пријатеље и оне друге био само Барко, велики вођа села Точка. Али од када се појавио онај Обама, Барко је акламацијом постао Барак. Ко је један од лидера из сенке Браничевског округа, потпуно непознат српској јавности, који суверено влада својим миницарством са 630 поданика, из беле виле у епицентру ромског села, нешто помпезнијим од Дедиња и тек нешто скромнијим од Беверли Хилса?

Док је његов славни двојник са слоганом „Ми то можемо“ извршио глобални политички земљотрес, Драгиша Баркуљ Барко се после вишегодишњег арбајтовања по свету вратио се у општину Жабаре, саградио своју резиденцију и ревидирао слоган примерен Србији. Изговорио је: „Ја то могу“.

И, стварно, човек све може. Сеоске улице су асфалтиране као авеније, Точка је ишарана пешачким прелазима, има их више у овој енклави него у целом Браничевском округу, а да би бајка била комплетна, а мит о богатству већи, уведено је ноћно осветљење. Заиста, као да је невидљивом демаркационом линијом обележена граница између оног дела села чији су становници остали испод неба дома свог и екстериторије оних који су га напустили и отишли да гледају звезде у Аустрији, Немачкој и Швајцарској. Испод тог неба и тих звезда донели су шарене замкове, небоплаве и жуте тврђаве, које се назиру иза ограда високих и десетак метара, са којих ричу лавови, гучу голубови, ржу коњи врани или пливају делфини. Из Обамине резиденције буљим у најлуксузнију од свих вила, у чијем дворишту су разнобојни споменици Снежане и седам патуљака. Испред је паркиран нови бе-ем-ве, а у базену се брчка гастарбајтер.

– Унуци ме терају да и ја направим базен и шта ћу? Морам – каже Барко док се хладимо у летњој башти. Шушти фонтана дугачка петнаестак метара, а он устаје и из италијански дизајниране кухиње у дворишту, идеалне за сликање у модним часописима, доноси кафу. Гастарбајтерска идила, међутим, није настала само на бајци о мукотрпном раду за бездушне западне капиталисте. Драги вођа Точке је по повратку брзо схватио правила владања у Србији – да је најбоље улагање кад инвестираш себе у политику. Постао је члан Г17, што га је катапултирало на место председника УО дирекције за изградњу општине Жабари, а онда је схватио још нешто: да стрелица на политичком компасу увек показује ка Београду, а тамо се налази Млађан Динкић, коме је Барко обезбедио све сеоске гласове.

– Цело село гласа за Г17 и ту још није било издаје.

У замену за овакву лојалност, Барко добија средства из НИП-а, па његово краљевство размишља да специјалном повељом министарку Верицу Калановић прогласи за почасну грађанку.

– Могао бих да ове године изградим водовод, али нећу, изиритираћу коалиционе партнере. Урадићу то следеће године – обећава Обама из Жабара. Јер, он то може. Свемогући то доказује асфалтирањем некадашњих макадамских друмова.

– Нисам хтео да постављам политички асфалт. То је онај који се ставља пред изборе, а попуца кад се прогласе резултати. Ставио сам асфалт који траје вечно. Овакав асфалт се ставља само на аутопутеве.

То је Обамин пут. Али, њиме се све ређе иде јер су његови пријатељи заправо створили идилично село само за старце. Џаба било коња врани, по огради разиграни, када деца и унуци не желе да се врате у њихову утопистичку оазу. Уписали су факултете, раде као менаџери, летују у монденским летовалиштима.

– Живе на високој нози и Немци им завиде. Не носе чарапе јефтиније од 20 евра. Ако је одело испод 1.000 евра, баце га. Да то види мој покојни деда Љуба, радио би каиш. Зато мислим да смо ми последња генерација која завршава овакве виле. Некад мислим да смо били луди. Узимали кредите, тркали се с комшијама чија ће кућа да буде већа, чији базен дужи – каже Барко, који је отишао у Инзбрук 1972. године. Одвео га је отац. Тамо је завршио за машинбравара, па је 1985. године кренуо за Швајцарску и почео да ради у компанији „Клупак”, светском лидеру у индустрији папира.

– Временом сам постао саветник власника Алберта Хајма и акционар фирме. Вратио сам се крајем деведесетих, али је фамилија остала. Све ове виле које видите су резултат рада две или три генерације. Док није уведен „бели шенген”, само две породице у селу нису радиле у иностранству!

Одмах су прогледали. Уместо Точке, указале су им се звездице с бриселске заставе. И већ подижу виле. Али, после толико година Барко схвата да је огроман капитал уложен без икакве рачунице. Придружује нам се, право из базена, његов пријатељ и комшија Љубиша Буричић. Осунчан, освежен и тужан. Радио је 35 година у Инзбруку као столар.

– Боље да смо куповали станове и локале по Београду. Виле су преко година празне, па их обија ко стигне. Ноћу спавам с пиштољем испод јастука.

И Обама је потонуо у носталгију. Још годину или две, и даће оставку на све функције, а затим ће се потпуно повући у илегалу своје пусте беле резиденције коју је лично пројектовао. Нису му се допали нацрти архитекте кога је унајмио, али лидер се није повукао пред таквом баналношћу. Вилу је нацртао сам.

Александар Апостоловски