Ко је, у ствари, неумерен

Гете је једном приликом рекао: „Онај ко није у стању да своје време рачуна целих 3000 година, живи само од данас до сутра”. Да бисмо разумели време које се данас одвија на простору некадашње Југославије не морамо да рачунамо читава три миленијума, довољно је захватити суштину збивања која су се десила у последњих двадесет година.

Пресудан и преломан процес који лежи у корену ових збивања свакако је разбијање Југославије. За велику, самосталну и социјалистичку Југославију није било места у „новом” европском, односно светском поретку, који се руководио логиком капиталистичке експанзије на (југо)исток Европе, у потрази за новим изворима сировина, јефтином радном снагом и тржиштима. Псеудоправно покриће ове политике добијено је у извештају тзв. Бадинтерове комисије која је прогласила административне границе југословенских република за државне. Дакле, испало је да су међународно признате границе Југославије потпуно подложне променама, али провизорне границе између њених република нису се смеле мењати. Десило се и да је хрватском и муслиманском народу признато право на одвајање од Југославије, у границама „држава” Хрватске и БиХ, док српском народу није признато право да остане у Југославији, тј. да се одвоји од ових (само)прокламованих држава.

Овакви апсурдни и двоструки стандарди у решавању југословенске кризе откривају неумереност западне политике према Југославији. Није смела да постоји Југославија у њеним старим границама, али ни у новим, онима које би настале искључиво применом истог права за Србе које се иначе признаје у случају Хрвата или Муслимана (тзв. крња Југославија). Југославија, другим речима, једноставно не сме да постоји, у било ком облику; то би био крајњи мото ове политике. Они који су се тој политици супротставилипроглашени су за „неумерене”. Стога, када овде говоримо о (не)умерености „балканских” политичара од одлучујућег је значаја имати у виду ово изокретање правог смисла ствари. У данашњем владајућем говору „бити умерен” заправо значи бити трпељив према једној истински неумереној политици коју ЕУ спроводи на овом простору.

На случају Косова, које је даља карика у процесу разбијања Југославије, ова дијагноза бива још једном потврђена. Видимо да су за западне силе границе Србије итекако повредиве, али границе Косова нису. Чак је и министар Јеремић признао да се ту испољава „инерција (западне) политике из деведесeтих година”. Ово признање, које је изрекао представник власти која је иначе врло кооперативна према ЕУ, треба да нам помогне у мењању неких наших уврежених стереотипа и предрасуда. Наиме, многи су дуго мислили да је неумереност западне политике пука последица наше неумерености, од „недостатка воље за сарадњу” до тога да „желимо да ратујемо против целог света”. Сугерисано је да ће промена наших „режима” неминовно довести до побољшања наше позиције у очима западне дипломатије. Међутим, „режими” су се мењали, постајали све „умеренији” и „мирољубивији”, али западна политика је остајала иста, неумерена у погледу претензија према Југославији и Србији.

Стога је крајње време да схватимо да нешто више од немоћног пристајања на овакву „реалност”, коју неки узимају за мерило ма колико била неправедна, можемо постићи једино ако покажемо више срчаности и одлучности у одбрани својих интереса, од социјалних до државних. Уосталом, како рече Хегел, ништа велико у историји није учињено без страсти. Нека се овај позив не тумачи и ућуткује као призивање „рата” или „изолације”, што већ постаје отрцана, досадна етикета која се раби кад год је на делу императив да се поступа храбрије, у суочавању са једном политиком силе слепе према правди. Не, реч је само о више самопоштовања и поверења у властите могућности, о преиспитивању наших водећих политичких циљева, о обнови идеје, старе три хиљаде година, о политици као вештини могућег, другачијег, а не само прилагођавања постојећој „реалности”, у крајњем, о уверењу да је та „реалност” ништавна ако се заснива на лажи и неправди.

*Факултет за културу и медије, Универзитет Мегатренд