Још једна догма

Већ четрдесет година живимо у епохи контрареволуције. Уздрмане последњим револуционарним таласом, који је врхунац достигао 1968, снаге капиталистичког поретка узвратиле су контраофанзивом, темељно разграђујући тековине дотадашњих револуционарних борби. Након деструкције социјалне државе на Западу, капиталистичка реакција извршила је инвазију на социјалистички Исток. Пад Берлинског зида није значио само историјску регресију на капитализам; са њим је уследио и суноврат сваке радикалне друштвене имагинације, драстично урушавање пројеката усмерених на превазилажење доминантне капиталистичке стварности. Не сме се изгубити из вида да је рушењем поретка тзв. реалног социјализма са историјске сцене нестао, пре свега, непосредни противник капитализма, затим моћан заштитник револуционарних покрета (нпр. кубанског или вијетнамског) са којима је капитализам такође био у фронталном сукобу, на крају хегемони социјалистички систем који је провоцирао отпор унутар социјалистичког покрета и мотивисао другачије путеве у социјализам.

Организована мрежа идеолошких апарата (тзв. невладине организације, „независни” медији, „аутономни” универзитети, институти и експерти за ово и оно), храњена из фондова транснационалног капитала, започела је хистеричну кампању промовисања нове догме: „капитализам нема алтернативу!”. И не само да је нема, него и не може и не треба да је има. Иза флоскула о демократији, толеранцији, плурализму и сличном, крило се тако тоталитарно и репресивно затварање универзума расуђивања у коме ће читава друштвена свест и пракса имати само једну димензију – ону капиталистичку. Након слома реалног социјализма, али и сваке имагинације која остаје на трагу утопијског језгра социјализма (комунизма), контрареволуција делује превентивно – свим средствима треба спречити ново појављивање баука комунизма, у корену засећи могућност његовог оживљавања. Пресудна операција у овој субверзији сваке алтернативе капиталистичком statusu quo јесте свођење комунизма на „мрачну тоталитарну прошлост”. Изједначавањем овог „тоталитаризма” с оним другим (нацистичким), започето усвајањем Резолуције Савета Европе о „осуди комунистичких злочина”, не само да се денунцира комунизам, већ се и релативизују нацизам и његови злочини. А са њим и злочини колонијализма, расизма, империјализма почињени у прошлости и садашњости капитализма. Ови злочини тиме постају довољно оправдани, јер се еманципација од капитализма идеолошки представља као западање у још гори поредак злочина. Као такви, они могу несметано да се наставе.

И код нас се непрестано оглашавају гласноговорници нове идеологије који себе и друге увек изнова треба да увере да капитализам и његови деривати (приватизација, „Европа” итд.) немају алтернативу, и да је добро што је тако. (П)овлашћени дежурни тумачи питања капитализма и социјализма, левице и деснице, дају дијагнозе и прогнозе које се махом своде на једно: левице код нас нема, не може и не треба је бити. Њихов ауторитет у погледу aнализе тих проблема у јавности бива утолико већи уколико су некада имали извесне везе са левом интелигенцијом. Tако се у свом интервјуу „Политици” проф. Младен Лазић придружује онима који ових дана дају подршку новој влади и налазе оправдање за њен програм. Лазић је довољно искрен, па каже да се ова влада никако не може сматрати левичарском. Али, по њему, то није аргумент против владе, већ против левице. Левичарска идеја једнакости „одступа од главног тока савремене економије”, а „посебно од економских могућности земље која жели да постигне економски раст”, јер је овај раст у вези са идејом слободе коју, пак, идеја једнакости искључује. Мотор економског развоја су, по Лазићу, најбогатији, и зато против њих не смеју бити примењене радикалније мере. Он поручује – богати, слободно наставите да се богатите, ту су социјалисти који ће демагошким завођењем „губитника” транзиције заштити вас, њене „добитнике”.

Лазић је тако јасно показао своју идеолошку позицију – у сукобу савремене неолибералне економије и идеје социјалне једнакости, он стаје на страну неолиберализма. Јер, по Лазићу, није проблем што „главни ток савремене економије” одступа од идеје једнакости, односно праведне расподеле друштвеног богатства, већ је „проблем” што идеја једнакости није у складу са овим главним током. Такође, од једнакости која наводно искључује слободу боља је слобода за коју се отворено говори и прихвата да искључује једнакост. Све ово, наравно, прати обавезна критика стаљинизма која одавно паралише сваку озбиљну критику капитализма. Једино смо остали ускраћени за објашњење о каквој слободи уопште може бити говора тамо где су експлоататори „слободни” да експлоатишу, а експлоатисани „слободни” да бивају експлоатисани.

Наставник филозофије