На лицу места, а истина далеко

Као дописник „Политике” из Кине (од 1974. до 1984) био сам сведок неких догађаја које ни до данас нисам успео себи да објасним. Таква су, на пример, била бурна политичка збивања после смрти Мао Цедунга 1976. године. Потом сам (од 1988. до 1990) био дописник за Источну Европу са седиштем у Берлину. Требало је да пратим одјеке перестројке, а десило ми се да сам, 9. новембра 1989, био сведок пада Берлинског зида. Догађај сам видео својим очима и описао га, али ни до данас не знам како је Зид пао.

Бити на лицу места једна је од основних професионалних обавеза извештача. Једино тако сте прави сведок истине. А, ипак, догађа се да баш на лицу места не успевате да се приближите истини. То су најтежи тренуци за дописника. Добро сте прошли ако касније не чујете читаочеву сурову опаску: „Ма, лажу новине”.

Ево, овде, две приче, једне из Пекинга, друге из Берлина, о истини која се скривала на лицу места.

Прича прва: Четворочлана банда

Мао Цедунг је умро 9. септембра 1976, а непун месец дана касније, 6. октобра, ухапшена је његова удовица Ђијанг Ћинг, заједно са три своја ултралевичарски настројена истомишљеника из руководства КП Кине. Група је у потаји називана „шангајском мафијом”, али је у историју ушла као „четворочлана банда”. Вест о хапшењу је објављена са закашњењем од две недеље. У међувремену, 8. октобра, објављено је саопштење о подизању Маовог маузолеја на Тргу Тјенанмен. Сутрадан, 9. октобра, на неколико места у Пекингу појавили су се плакати на којима се „одлучно подржава именовање друга Хуа Гуофенга за председника ЦК КП Кине и председника Војне комисије ЦК”. Хуа се, уочи Маове смрти, већ понашао као наследник. Ипак, није ли ово превише? Чак и ЦК КП Кине, макар колико био под велом револуционарне конспиративности, ваљда мора да се састане да би изабрао новог председника. Или је то одлучио Политбиро или само група која је однела превагу на партијском врху? Ходам кроз тамни вилајет. У извештају се већ другом реченицом ограђујем од онога што сам рекао у првој. Права мутна Марица.

Сутрадан, 10. октобра, потпредседник владе Ли Сијенијен рекао је Мајку Менсфилду, лидеру демократске већине у америчком Сенату, који се тада затекао у посети Кини, да је Хуа Гуофенг „наследио председника Мао Цедунга”. Тако је свет обавештен да је најмногољуднија нација света добила новог лидера. Ја сам послао „Политици” опрезан извештај, чудећи се што се „избор”, или можда Маова опорука, држи у тајности.

Разлог се дао наслутити из заједничког уводника који су објавили партијски дневник „Женмин жибао”, теоретски часопис „Црвена застава” и „Дневник ослободилачке армије”. Партија се позива на јединство око Хуа Гуофенга, али се најављује и обрачун са онима „који упражњавају ревизионизам и цепање и који се ангажују у заверама”. Ту смо: званично се помиње завера управо кад су по Пекингу почеле да колају гласине – да је Ђијанг Ћинг у сукобу са Хуа Гуофенгом, јер има амбицију да сама стане на чело Партије, да су стари маршали и генерали, који су подржали новог лидера, тражили смену два члана „шангајске мафије” из Политичке управе у армији и слично. Унезверен је био дипломатски кор, а кинески званичници су ћутали као заливени. Направио сам принудни предах: од дописника „Политике” се очекује да пише о чињеницама, а не о гласинама.

Један дописник се, ипак, тог дана, 11. октобра, огласио сензацијом о хапшењу Маове удовице и њених следбеника. Био је то Најџел Вејд из „Дејли телеграфа”, релативно нов да би имао поуздане кинеске изворе на које се позивао. (Касније смо сазнали: кинески обавештајци у Лондону су о хапшењу обавестили Интелиџенс сервис да би им узвратили неку ранију услугу. Вејдов извештај је написан у Лондону, а он је дао пекиншки „колорит”).

Ја сам сутрадан, 12. октобра, тачно у осам сати назвао Одељење за штампу Министарства спољних послова. Јавио се стари знанац, иначе познат међу страним дописницима као „ледени Чи”, па сам смогао снаге да изручим на душак пажљиво припремљено питање:

„Господине Чи, да ли бисте могли да потврдите или демантујете писање ’Дејли телеграфа’, које преносе западне агенције, да су чланови Политбироа ЦК КП Кине, госпођа Ђијанг Ћинг и господа Ванг Хунгвен, Џанг Чунћијао и Јао Вењуан, разрешени својих дужности и ухапшени због наводног покушаја државног удара?”

Тајац је био дуг као вечност и ја сам чекао да падне плафон. Могао сам да будем тешко прекорен у стилу „како се усуђујете да о највишим руководиоцима КП Кине постављате таква питања”. Могао сам, у бољем случају, да чујем: „Ваше питање је регистровано”. Уместо тога, Чи је одговорио металним, али неутралним, гласом: „Немам коментара”.

Тако сам, на основу те две смешне и опскурне речи, био принуђен да дрско извештавам о стварима о којима нисам много знао и да, на основу претпоставки, додатних гласина и двосмислених наговештаја у кинеској штампи, кројим судбину постмаовске Кине. То је трајало недељама.

Због временске разлике од седам сати радио сам увече, све до поноћи. Онда би долазиле море. Почињале би тако што бих се питао да ли сам све рекао с мером или сам претерао. А у бесаницу сам улазио понижен: ко си ти, бедниче, да тако произвољно и олако, а надмено, судиш о будућности једне милијарде људи?

Ударао сам главом о Кинески зид, док је скривена истина на мени оставила доживотни траг: болну муњу под грудима која неизоставно севне у сличним тренуцима неизвесности и бесанице.(/slika2)

Прича друга: пруски капетан

У јануару 1989. источнонемачки лидер Ерих Хонекер тврдио је да ће Берлински зид, који је територијално, политички, војно и идеолошки делио Европу на два дела, остати „до год то буде потребно, па и још педесет или сто година”. Било је то пркосно реаговање на захтев шефова дипломатије САД и СР Немачке, Шулца и Геншера, да Немачка Демократска Република сруши „нехумани зид”. У то време источнонемачка пропагандна машинерија је имала још једну Хонекерову мантру: „Подела Немачке је историјска судбина, која се ничим не може изменити, а уједињење Немачке је немогуће као што је немогуће сјединити воду и ватру”.

Перестројку, а особито гласност, у Источној Немачкој нико није помињао. Неслагања са Москвом су се скривала од јавности. Чак је немачко издање познатог руског часописа „Спутњик” било забрањено за дистрибуцију због једног критичког текста о односима између Москве и Берлина. Мени је тада Гинтер Шабовски, члан Политбироа владајуће Јединствене социјалистичке партије Немачке и први партијски секретар (Источног) Берлина, у једном интервјуу говорио да НДР по сталном расту производње предњачи у Источној Европи, да има планску привреду засновану на научној основи и да сви остали настоје, са перестројком, да остваре оно што је она већ постигла. Нисам био сигуран да је Шабовски веровао у оно што ми је говорио, али ми је било јасно зашто је баш он у Политбироу био одговоран за пропаганду.

Грађани НДР, који су тог лета одлазили на одмор у Чехословачку и Мађарску, почели су да беже на Запад, уз прећутну сагласност чехословачких и мађарских власти. Од јула до новембра пребегло је – „гласало ногама” – око пола милиона људи. Био је то увод у пад Берлинског зида и крах НДР. Власти су почетком јула саопштиле да се укида наредба о пуцању на бегунце преко међунемачке границе. Тиме су откриле оно што су дотле негирале: да је таква наредба постојала и да је на Берлинском зиду убијено око двеста људи при покушају бекства.

Бегунци су створили практичне проблеме код куће: школе су остале без неких наставника, фабрике без радника. Људи су почели да демонстрирају да би, изливајући незадовољство, затражили и много више од истине о егзодусу. А како се Хонекер у једној својој неспретној изјави позвао на вољу народа, гневни демонстранти су скандирали: „Ми смо народ”. Почело је у Лајпцигу 25. септембра у Цркви светог Николе. Сваког понедељка сам одлазио у Лајпциг, где сам, међу паролама грађанског покрета „Новог форума”, на којима су захтевани демократизација, политички плурализам и слобода мишљења, једног понедељка видео и прву паролу у прилог уједињењу: „Ми смо један народ”.

Недељама се демонстрирало по свим већим градовима широм Источне Немачке. Горбачов је 7. октобра дошао у Берлин на прославу 40. годишњице постојања НДР. Рекао је да се о стању у НДР неће одлучивати у Москви, него у Берлину, али му је маса добацивала: „Горби, спаси нас!” Кад је отишао, полиција је сурово угушила демонстрације и чак осветнички гонила распршене демонстранте километрима далеко. Хонекер је 18. октобра поднео оставку. Нови шеф државе и партије постао је Егон Кренц. Уследила је, 7. новембра, најпре оставка премијера Вилија Штофа, а потом и колективна оставка старог Политбироа. Драма се до те мере згуснула да је – како то у театру обично бива – пиштољ који је висио на зиду морао да опали у завршном чину.

„Опалио” је 9. новембра на конференцији за новинаре Гинтера Шабовског. Седео сам поред Дитера Шулца из ЗДФ. Били смо „стари другови по оружју” – како смо се, у шали, међу собом називали ми дугогодишњи дописници из Кине. Шулц је чуо да ново руководство треба да донесе важну одлуку о либерализацији режима на граници. Шабовски је говорио доста увијено о тој либерализацији, тако да га нисам разумео. Није желео да одговара на питања. Покупио је своје папире и журно изашао.

– Шта је рекао Шабовски? – питао сам Шулца.

– Не знам.

– Па немачки ти је матерњи језик.

– Тако је, али не знам шта је човек рекао.

Некако смо, консултујући колеге из првог реда, установили да је Шабовски рекао да ће грађани НДР од сутра, 10. новембра, моћи да подносе молбе за излазне визе за СР Немачку.

Док сам ишао према гардероби да узмем мантил, на мене је налетео камерман из телевизије АРД. Знао сам га са демонстрација као велико сврдло. Стално је јурио, али по правилу увек стизао на најзанимљивија места. Питао сам га куд жури. „Зид, Зид, иди на Зид”, прошиштао је и нестао попут метка. Имао је, значи, поверљиву информацију – или можда чак редакцијски налог – где да буде с камером.

Кад сам стигао на „Чекпоинт Чарли”, главни гранични прелаз на Берлинском зиду, већ је био пао мрак. Колоне људи су хитале према Зиду, а испред рампе се тискала група бучних младића. Командир пограничне страже, капетан кога сам виђао приликом ранијих честих прелазака из једног дела града у други (и кога сам, премда је увек „тренирао строгоћу”, више упамтио по томе што је моје презиме изговарао чисто, правећи разлику између Ч и Ћ), стајао је као одузет. А његови момци, са калашњиковима преко груди, беспомоћно су зурили у надолазећу масу.

– Шта се догађа, капетане?

– Немам никаквих наређења.

Тај млади стасити Прус, обично беспрекорно војнички утегнут, самоуверен и ледено службен, сад је деловао срозано и изгубљено. По челу су му избијале грашке зноја. А кад је проговорио, као да се пожалио. Није имао наређење ни да силом заустави, а ни да пропушта, групе дрских младих људи, који су напросто проваљивали преко рампе, а неки од њих ускоро почели и да се пењу на Зид. На другој, западној, страни гомила је такође расла и два људска таласа су се спојила уз пркосну цику и одушевљење. Грлили су се људи који се међу собом дотле нису ни познавали. Западњаци су били бржи у свечаном обележавању чина пред камерама: стизали су с пивом и шампањцем.

Пруски капетан је морао мислити да су његови надређени заказали, али то није смео ни да каже ни да покаже. Тако нисам тада, али ни касније, сазнао ко је наредио да се Берлински зид отвори и како је догађај од таквог капиталног историјског и политичког значаја протекао без оружаног сукоба и без иједне капи проливене крви. Никад нисам сазнао ни шта су пре тога били договорили Кол и Горбачов. Али сам у једно дубоко уверен: да је сценарио западнонемачке обавештајне службе БНД морао да буде педантно написан и беспрекорно спроведен у дело. „Моју” одбеглу истину са лица места једног дана ће открити неки марљиви историчар у тишини архива. Сумњам да ћу то доживети.