Na licu mesta, a istina daleko

Kao dopisnik „Politike” iz Kine (od 1974. do 1984) bio sam svedok nekih događaja koje ni do danas nisam uspeo sebi da objasnim. Takva su, na primer, bila burna politička zbivanja posle smrti Mao Cedunga 1976. godine. Potom sam (od 1988. do 1990) bio dopisnik za Istočnu Evropu sa sedištem u Berlinu. Trebalo je da pratim odjeke perestrojke, a desilo mi se da sam, 9. novembra 1989, bio svedok pada Berlinskog zida. Događaj sam video svojim očima i opisao ga, ali ni do danas ne znam kako je Zid pao.

Biti na licu mesta jedna je od osnovnih profesionalnih obaveza izveštača. Jedino tako ste pravi svedok istine. A, ipak, događa se da baš na licu mesta ne uspevate da se približite istini. To su najteži trenuci za dopisnika. Dobro ste prošli ako kasnije ne čujete čitaočevu surovu opasku: „Ma, lažu novine”.

Evo, ovde, dve priče, jedne iz Pekinga, druge iz Berlina, o istini koja se skrivala na licu mesta.

Priča prva: Četvoročlana banda

Mao Cedung je umro 9. septembra 1976, a nepun mesec dana kasnije, 6. oktobra, uhapšena je njegova udovica Đijang Ćing, zajedno sa tri svoja ultralevičarski nastrojena istomišljenika iz rukovodstva KP Kine. Grupa je u potaji nazivana „šangajskom mafijom”, ali je u istoriju ušla kao „četvoročlana banda”. Vest o hapšenju je objavljena sa zakašnjenjem od dve nedelje. U međuvremenu, 8. oktobra, objavljeno je saopštenje o podizanju Maovog mauzoleja na Trgu Tjenanmen. Sutradan, 9. oktobra, na nekoliko mesta u Pekingu pojavili su se plakati na kojima se „odlučno podržava imenovanje druga Hua Guofenga za predsednika CK KP Kine i predsednika Vojne komisije CK”. Hua se, uoči Maove smrti, već ponašao kao naslednik. Ipak, nije li ovo previše? Čak i CK KP Kine, makar koliko bio pod velom revolucionarne konspirativnosti, valjda mora da se sastane da bi izabrao novog predsednika. Ili je to odlučio Politbiro ili samo grupa koja je odnela prevagu na partijskom vrhu? Hodam kroz tamni vilajet. U izveštaju se već drugom rečenicom ograđujem od onoga što sam rekao u prvoj. Prava mutna Marica.

Sutradan, 10. oktobra, potpredsednik vlade Li Sijenijen rekao je Majku Mensfildu, lideru demokratske većine u američkom Senatu, koji se tada zatekao u poseti Kini, da je Hua Guofeng „nasledio predsednika Mao Cedunga”. Tako je svet obavešten da je najmnogoljudnija nacija sveta dobila novog lidera. Ja sam poslao „Politici” oprezan izveštaj, čudeći se što se „izbor”, ili možda Maova oporuka, drži u tajnosti.

Razlog se dao naslutiti iz zajedničkog uvodnika koji su objavili partijski dnevnik „Ženmin žibao”, teoretski časopis „Crvena zastava” i „Dnevnik oslobodilačke armije”. Partija se poziva na jedinstvo oko Hua Guofenga, ali se najavljuje i obračun sa onima „koji upražnjavaju revizionizam i cepanje i koji se angažuju u zaverama”. Tu smo: zvanično se pominje zavera upravo kad su po Pekingu počele da kolaju glasine – da je Đijang Ćing u sukobu sa Hua Guofengom, jer ima ambiciju da sama stane na čelo Partije, da su stari maršali i generali, koji su podržali novog lidera, tražili smenu dva člana „šangajske mafije” iz Političke uprave u armiji i slično. Unezveren je bio diplomatski kor, a kineski zvaničnici su ćutali kao zaliveni. Napravio sam prinudni predah: od dopisnika „Politike” se očekuje da piše o činjenicama, a ne o glasinama.

Jedan dopisnik se, ipak, tog dana, 11. oktobra, oglasio senzacijom o hapšenju Maove udovice i njenih sledbenika. Bio je to Najdžel Vejd iz „Dejli telegrafa”, relativno nov da bi imao pouzdane kineske izvore na koje se pozivao. (Kasnije smo saznali: kineski obaveštajci u Londonu su o hapšenju obavestili Intelidžens servis da bi im uzvratili neku raniju uslugu. Vejdov izveštaj je napisan u Londonu, a on je dao pekinški „kolorit”).

Ja sam sutradan, 12. oktobra, tačno u osam sati nazvao Odeljenje za štampu Ministarstva spoljnih poslova. Javio se stari znanac, inače poznat među stranim dopisnicima kao „ledeni Či”, pa sam smogao snage da izručim na dušak pažljivo pripremljeno pitanje:

„Gospodine Či, da li biste mogli da potvrdite ili demantujete pisanje ’Dejli telegrafa’, koje prenose zapadne agencije, da su članovi Politbiroa CK KP Kine, gospođa Đijang Ćing i gospoda Vang Hungven, Džang Čunćijao i Jao Venjuan, razrešeni svojih dužnosti i uhapšeni zbog navodnog pokušaja državnog udara?”

Tajac je bio dug kao večnost i ja sam čekao da padne plafon. Mogao sam da budem teško prekoren u stilu „kako se usuđujete da o najvišim rukovodiocima KP Kine postavljate takva pitanja”. Mogao sam, u boljem slučaju, da čujem: „Vaše pitanje je registrovano”. Umesto toga, Či je odgovorio metalnim, ali neutralnim, glasom: „Nemam komentara”.

Tako sam, na osnovu te dve smešne i opskurne reči, bio prinuđen da drsko izveštavam o stvarima o kojima nisam mnogo znao i da, na osnovu pretpostavki, dodatnih glasina i dvosmislenih nagoveštaja u kineskoj štampi, krojim sudbinu postmaovske Kine. To je trajalo nedeljama.

Zbog vremenske razlike od sedam sati radio sam uveče, sve do ponoći. Onda bi dolazile more. Počinjale bi tako što bih se pitao da li sam sve rekao s merom ili sam preterao. A u besanicu sam ulazio ponižen: ko si ti, bedniče, da tako proizvoljno i olako, a nadmeno, sudiš o budućnosti jedne milijarde ljudi?

Udarao sam glavom o Kineski zid, dok je skrivena istina na meni ostavila doživotni trag: bolnu munju pod grudima koja neizostavno sevne u sličnim trenucima neizvesnosti i besanice.(/slika2)

Priča druga: pruski kapetan

U januaru 1989. istočnonemački lider Erih Honeker tvrdio je da će Berlinski zid, koji je teritorijalno, politički, vojno i ideološki delio Evropu na dva dela, ostati „do god to bude potrebno, pa i još pedeset ili sto godina”. Bilo je to prkosno reagovanje na zahtev šefova diplomatije SAD i SR Nemačke, Šulca i Genšera, da Nemačka Demokratska Republika sruši „nehumani zid”. U to vreme istočnonemačka propagandna mašinerija je imala još jednu Honekerovu mantru: „Podela Nemačke je istorijska sudbina, koja se ničim ne može izmeniti, a ujedinjenje Nemačke je nemoguće kao što je nemoguće sjediniti vodu i vatru”.

Perestrojku, a osobito glasnost, u Istočnoj Nemačkoj niko nije pominjao. Neslaganja sa Moskvom su se skrivala od javnosti. Čak je nemačko izdanje poznatog ruskog časopisa „Sputnjik” bilo zabranjeno za distribuciju zbog jednog kritičkog teksta o odnosima između Moskve i Berlina. Meni je tada Ginter Šabovski, član Politbiroa vladajuće Jedinstvene socijalističke partije Nemačke i prvi partijski sekretar (Istočnog) Berlina, u jednom intervjuu govorio da NDR po stalnom rastu proizvodnje prednjači u Istočnoj Evropi, da ima plansku privredu zasnovanu na naučnoj osnovi i da svi ostali nastoje, sa perestrojkom, da ostvare ono što je ona već postigla. Nisam bio siguran da je Šabovski verovao u ono što mi je govorio, ali mi je bilo jasno zašto je baš on u Politbirou bio odgovoran za propagandu.

Građani NDR, koji su tog leta odlazili na odmor u Čehoslovačku i Mađarsku, počeli su da beže na Zapad, uz prećutnu saglasnost čehoslovačkih i mađarskih vlasti. Od jula do novembra prebeglo je – „glasalo nogama” – oko pola miliona ljudi. Bio je to uvod u pad Berlinskog zida i krah NDR. Vlasti su početkom jula saopštile da se ukida naredba o pucanju na begunce preko međunemačke granice. Time su otkrile ono što su dotle negirale: da je takva naredba postojala i da je na Berlinskom zidu ubijeno oko dvesta ljudi pri pokušaju bekstva.

Begunci su stvorili praktične probleme kod kuće: škole su ostale bez nekih nastavnika, fabrike bez radnika. Ljudi su počeli da demonstriraju da bi, izlivajući nezadovoljstvo, zatražili i mnogo više od istine o egzodusu. A kako se Honeker u jednoj svojoj nespretnoj izjavi pozvao na volju naroda, gnevni demonstranti su skandirali: „Mi smo narod”. Počelo je u Lajpcigu 25. septembra u Crkvi svetog Nikole. Svakog ponedeljka sam odlazio u Lajpcig, gde sam, među parolama građanskog pokreta „Novog foruma”, na kojima su zahtevani demokratizacija, politički pluralizam i sloboda mišljenja, jednog ponedeljka video i prvu parolu u prilog ujedinjenju: „Mi smo jedan narod”.

Nedeljama se demonstriralo po svim većim gradovima širom Istočne Nemačke. Gorbačov je 7. oktobra došao u Berlin na proslavu 40. godišnjice postojanja NDR. Rekao je da se o stanju u NDR neće odlučivati u Moskvi, nego u Berlinu, ali mu je masa dobacivala: „Gorbi, spasi nas!” Kad je otišao, policija je surovo ugušila demonstracije i čak osvetnički gonila raspršene demonstrante kilometrima daleko. Honeker je 18. oktobra podneo ostavku. Novi šef države i partije postao je Egon Krenc. Usledila je, 7. novembra, najpre ostavka premijera Vilija Štofa, a potom i kolektivna ostavka starog Politbiroa. Drama se do te mere zgusnula da je – kako to u teatru obično biva – pištolj koji je visio na zidu morao da opali u završnom činu.

„Opalio” je 9. novembra na konferenciji za novinare Gintera Šabovskog. Sedeo sam pored Ditera Šulca iz ZDF. Bili smo „stari drugovi po oružju” – kako smo se, u šali, među sobom nazivali mi dugogodišnji dopisnici iz Kine. Šulc je čuo da novo rukovodstvo treba da donese važnu odluku o liberalizaciji režima na granici. Šabovski je govorio dosta uvijeno o toj liberalizaciji, tako da ga nisam razumeo. Nije želeo da odgovara na pitanja. Pokupio je svoje papire i žurno izašao.

– Šta je rekao Šabovski? – pitao sam Šulca.

– Ne znam.

– Pa nemački ti je maternji jezik.

– Tako je, ali ne znam šta je čovek rekao.

Nekako smo, konsultujući kolege iz prvog reda, ustanovili da je Šabovski rekao da će građani NDR od sutra, 10. novembra, moći da podnose molbe za izlazne vize za SR Nemačku.

Dok sam išao prema garderobi da uzmem mantil, na mene je naleteo kamerman iz televizije ARD. Znao sam ga sa demonstracija kao veliko svrdlo. Stalno je jurio, ali po pravilu uvek stizao na najzanimljivija mesta. Pitao sam ga kud žuri. „Zid, Zid, idi na Zid”, prošištao je i nestao poput metka. Imao je, znači, poverljivu informaciju – ili možda čak redakcijski nalog – gde da bude s kamerom.

Kad sam stigao na „Čekpoint Čarli”, glavni granični prelaz na Berlinskom zidu, već je bio pao mrak. Kolone ljudi su hitale prema Zidu, a ispred rampe se tiskala grupa bučnih mladića. Komandir pogranične straže, kapetan koga sam viđao prilikom ranijih čestih prelazaka iz jednog dela grada u drugi (i koga sam, premda je uvek „trenirao strogoću”, više upamtio po tome što je moje prezime izgovarao čisto, praveći razliku između Č i Ć), stajao je kao oduzet. A njegovi momci, sa kalašnjikovima preko grudi, bespomoćno su zurili u nadolazeću masu.

– Šta se događa, kapetane?

– Nemam nikakvih naređenja.

Taj mladi stasiti Prus, obično besprekorno vojnički utegnut, samouveren i ledeno služben, sad je delovao srozano i izgubljeno. Po čelu su mu izbijale graške znoja. A kad je progovorio, kao da se požalio. Nije imao naređenje ni da silom zaustavi, a ni da propušta, grupe drskih mladih ljudi, koji su naprosto provaljivali preko rampe, a neki od njih uskoro počeli i da se penju na Zid. Na drugoj, zapadnoj, strani gomila je takođe rasla i dva ljudska talasa su se spojila uz prkosnu ciku i oduševljenje. Grlili su se ljudi koji se među sobom dotle nisu ni poznavali. Zapadnjaci su bili brži u svečanom obeležavanju čina pred kamerama: stizali su s pivom i šampanjcem.

Pruski kapetan je morao misliti da su njegovi nadređeni zakazali, ali to nije smeo ni da kaže ni da pokaže. Tako nisam tada, ali ni kasnije, saznao ko je naredio da se Berlinski zid otvori i kako je događaj od takvog kapitalnog istorijskog i političkog značaja protekao bez oružanog sukoba i bez ijedne kapi prolivene krvi. Nikad nisam saznao ni šta su pre toga bili dogovorili Kol i Gorbačov. Ali sam u jedno duboko uveren: da je scenario zapadnonemačke obaveštajne službe BND morao da bude pedantno napisan i besprekorno sproveden u delo. „Moju” odbeglu istinu sa lica mesta jednog dana će otkriti neki marljivi istoričar u tišini arhiva. Sumnjam da ću to doživeti.