Једна парадигма: Оливера Јефтић

„Браво, Оливера!” пише у новинама. Шесто место у Европи није мало, и није често. Већ скоро двадесет година Оливера Јефтић је врхунска спортисткиња и годинама наша најбоља атлетичарка. Из године у годину не узимајући предах, ретко одустајући – тек онда када чаша прелије меру, када замор тела дође по своје, она трчи за нас. Да се не пита и тело, верујем да Оливера никада не би одустала. И када се пласира мање од планираног и очекиваног, она изгледа разочараније од било кога, па и од нације која ретко прашта неуспехе, а гладна је успеха, најчешће нереалних.
Оливера је врхунска спортисткиња у сваком смислу, и ако би требало ђацима давати примере из патриотизма Оливера би могла бити тај пример, а не некакви митски Обилићи. Нека опросте сви други, од Вере Николић, преко Топића, све до Нађе Хигл и Чавића, јер су сви они максимално улагали (и улажу) и дух и тело, свакодневно из године у годину, да би померили лествицу за центиметар, направили бржи корак за секунд, завеслај за делић секунде.

Зашто то они чине? Зашто толики напори и трошење? За успех, за славу, за домовину?! Или је то само људска потреба за победом над другим човеком, или над постављеном лествицом, над границом? Можда искушавање тела, могућности, моћи? Можда, пак, да би испунили нечија очекивања, или да би обрадовали нас?

Или је поставити ова питања исто као питати уметника, зашто ствара?! Мада, са уметношћу је све некако апстрактније… у спорту се потреба и порив изражавају кроз центиметре и секунде: хоћу да претрчим (или препливам) стазу за толико и толико минута, или секунди. Песник пак каже: имам потребу да изразим то што осећам, или: хоћу да искажем оно што мислим. Осећања и мисли су апстракције, ма колико их конкретизовали. Па ипак, има много тога заједничког у овим делатностима. Упорност и истрајност су неопходни за постизање било каквог резултата у обема областима. Под условом да подразумевамо дар, односно предиспозицију.

Оно што је такође заједничко спорту и уметности јесте: да вас нико на то што чините не тера, не тражи од вас. Нико то од вас не очекује. Осим наравно потом, пошто већ постигнете неки резултат. А онда се апетити и очекивања увећавају. Очекивања других (као и сопствена) могу мотивисати и инспирисати, али и уништити. Направити од вас машину за испуњавање туђих жеља (фамилије, вољеног, тренера, нације…). Јер могуће је да од туђих очекивања и туђих жеља не видите своје жеље, не распознајете више мотив. Ништа лакше него заборавити на мотив, изгубити га.

Шта, у ствари, ми то хоћемо? И зашто? То су питања која заборављамо ношени матицом живота. Или пак, славом, успехом? Сопственом амбицијом. Ево, не знам никога ко је објавио једну песничку збирку и ту се зауставио, а да није пожелео и другу, и трећу… Ретки знају када је доста. Ретки признају да немају више шта да кажу, или покажу. Ретки одолевају изазову понављања. Многи су изградили књижевне каријере на обртању истих тема и мотива, а онда су критичари рекли како он или она имају препознатљив рукопис. Одолети значи бити свестан својих могућности али и ограничења, и немоћи. Признати немоћ већ је моћ.

Постоји нешто специфично у чему се разликују уметници и спортисти. Код уметника не очекујемо да на лицу видимо радост, код спортиста готово да то обавезно очекујемо. Морам признати да пратим многа спортска такмичења баш због тога што волим да видим радост. Зато ми је недостајала макар дискретна Оливерина радост. Али Оливера је била исцрпљена, једва је долазила до даха од напора који је уложила – да би нас обрадовала. Интересује ме, док је трчала, док је била у кризи, да ли је мислила да одустане? Верујем да и ако је то помислила да то није долазило у обзир због нас, због наших очекивања.

Зато бих упутила питање свима нама: треба ли да радимо ишта од онога што нам више не причињава радост већ нам ствара бол, макар тиме чинили и минималну радост другоме? Макар тај други био тако узвишеног имена – нација. Јер коме смо дужни бол, исцрпљеност… трпљење по сваку цену?! Коме је Оливера више ишта дужна, осим себи?! Или смо можда ми дужни њој? Између осталог, можда смо дужни да је разрешимо наших очекивања?! Уместо нас, можда је време да радује само себе?!