Клиначки кораци на утабаној стази

Зависност од редакције и новина стекао сам још у њеном „експресном” млађем брату, не слутећи да ће ме стара дама српске штампе везати много јаче. Иако безнадежно заражен новинарским вирусом, због којег се често заборављају породица, девојка, пријатељи само ради којег редка више у новинама, никад нисам себе видео као новинара „Политике”.

Одрастајући у посрнулим временима у којима су новински ступци били исувише заљубљени у власт, најстарији дневник у Србији попут осталих националних институција није деловао примамљиво за младог човека. Међутим, што би се запевало у неком лошем народњаку „судбина је тако хтела”, те се обрех у „Политици”.

Необјашњива привлачност загушљивих просторија, шлајфни, антрфилеа и покојег преслободно опремљеног текста надмашила је моје јогунасто изнесене критике. Новинарска страст, која проради при самој назнаци добре теме, као и осећај подгрејане сујете при погледу на сопствени текст објављен у „Политикином” шпиглу, баца у други план све остало. Није више важна ни помоћ колега уз покоји клипчић у точкове, ни то што те уредници не разумеју баш онда кад мислиш да имаш генијалну идеју, ни то ко се у редакцији ухлебио по министарској „вези”, ко је либерал, а ко конзервативац...

Све је то редован редакцијски багаж и незаобилазан део каљења у посленству „седме силе”.

Част је бити део „Политике”, тог малог царства сујете у којој се рад хвали и оспорава и у којој је сваки дан изазов. А већ сутра као да ништа није било. Данак дневних новина које живе само један дан, јер су већ сутрадан добре за умотавање јаја или капу за кречење. Ипак, „Политика” је мало другачије од других новина. Понешто се и запамти. И сачува. То најбоље знају стара „Политикина” пера, чије само кратко одсуство са стубаца читаоци не само да примете, већ се лате телефона и у редакцији се распитају за здравље омиљеног им новинара.

У земљи у којој се у скоро сваком другом дану одвијају историјске промене и потреси, сваки новинар чини се хроничаром времена.

Када поставља питања, упире диктафон и типка по тастатури, новинар „Политике” овде има за нијансу већу одговорност од колега. На страницама најстаријих дневних новина на Балкану умирали су краљеви, убијани председници, свргавани диктатори, бележене катастрофе светских размера, распадале се државе, али и својумуку или срећу исказивали такозвани обични људи. Укратко, писана је историја. А ту нема места за неког новинарског „крокодила”.

Додуше, често се сетим покојног барда српског журнализма Зорана Богавца и његовог савета сваком младом новинару: „Запитај се понекад вреде ли редови које пишеш да због њих буде оборена једна топола?”

Надам се да су бар понекад та моја писанија у „Политици” вредна обарања тополе, која је расла три деценије.

Данас када „Политика” добрано крчми други век, клинци попут мене тек откривају сјај и беду ове професије. Авантура се за нас тек захуктава, док стара дама хода утабаном стазом троцифрених година. Година у којима ће, надам се, уз нашу енергију поново постићи професионалне врхунце из својих најбољих дана.