Клеветање курса

Народна банка Србије потрошила је током ове године 1,743 милијарде евра за (не)успешну одбрану курса динара. Курс динара је, дакле, уз сав трошак НБС толики – колики је. Држава и централна банка, ма колико се НБС бранила законом о свом раду, по ком јој је искључиво прописана и преписана борба за очување стабилности цена, губе свакодневне битке са евром и осталим јаким валутама. Зна се и због чега – привреда нам је нејака. Здрав прилив девиза од извоза, а не од позајмица, недовољан је да би подмирио тражњу. Због тога се тање једва скрпљене девизне резерве.

Стручњаци тврде да јекурс, ипак, резултат понуде и тражње. Тржиште је, кажу, рекло своје. На последња догађања с курсом реаговао је и вицегувернер НБС, Бојан Марковић, рекавши да је с убрзаним отклизавањима „динар већ благо потцењен”. Скоро до јуче био је – прецењен. Али, код нас ништа вечно није.

Вероватно би ова прича остала у равни девизне и монетарне расправе да овог варљивог лета није отпочело подгревање климе о могућим, али и све извеснијим поскупљењима. Није важно да ли су у питању хлеб или млеко. Откуд сад то када су нас стручњаци готово до јуче уверавали да у јеку светске кризе и рецесије, из које никако да се искобељамо, због драстичног пада потрошње, по правилу цене падају и клизе чак у зону – дефлације?

Кривац је, кажу, курс. Да ли?

Јучерашњи продајни курс НБС био је 106,69 динара. Лане у исти дан – 93,35 динара. Разлика – 12,4 одсто. Србија данас има инфлацију 4,5 процената.

Пре две године, 2008, продајни курс евра, за који се тврдило да је изузетно потцењен, био је 76,93 динара. Међугодишња стопа инфлације била је 11,5 одсто.

Откуда то да смо с прецењеним курсом имали знатно већу инфлацију од оне с којом се данас суочавамо при убрзаном обезвређивању динара?

За ваљан и потпун одговор на ову недоумицу потребно је много више простора од овог новинског ступца, али све се чини да суштина ствари није само у курсу.

Нека је пре три године владала инфлација тражње, због нереално великих прихода грађана и државе, а данас се, веле, сусрећемо са трошковном инфлацијом. Углавном – због курса. И?

Грађанима и потрошачима ове земље, међутим, сасвим је свеједно с којом се врстом инфлације сусрећу. Њих, а поготово највећи број оних који раде само за динаре, углавном занима шта и колико могу са својим отањеним кућним буџетима да купе. Зато и очекују од своје државе да их заштити од мање или више дрских монополиста или (пре)доминантних тржишних играча који ће увек наћи довољно добар разлог за поскупљења – растао или опадао курс динара.

Много им је лакше и уносније да подигну цене за пет до десет одсто него да за толико повећају продуктивност, економичност или ефикасност, поготово ако после одлуке о поскупљењу не уследи тржишна казна оличена у паду потрошње.