УДАР ЛЕПОГ ГРОМА

Цеца је била звезда новогодишњег славља на тргу. Али је више неће бити на "Пинку". Питање је сад, како ће гранд и сличне параде протицати без култног симбола тог шљаштећег вашара српске масовне културе. И како ће бити распарана симбиоза политичке и реалне естраде, те подземља, оног истинског и врло моћног, које је у овој држави ипак незамисливо без политике.

А све је, јел`те, додатно замесио извесни Дејан Миленковић, са надимком Багзи, својим сведочењем пред већем специјалног суда. ׳Ајде, рецимо, нека буде и овако: тај Багзи прича шта му текне, тако спасава своју кожу и купује понешто што му је остало од слободе. У његовој причи  је пуно (очекиваних) сензација и мртвих душа, савршених отмица, диверзија и смакнућа чикашког типа, па планираних, а неостварених злодела.

Ту су и многи други слични подвизи. Изгледа да смо имали луду срећу. Живели смо у џунгли, а наши животи и оно што зовемо слободом, зависили су од групе посебно заштићених разбојника.

Можда у причи Багзија има понешто митоманије и логореје изазване страхом да се не направи фатална грешка. Она би Миленковића, у најгорем случају за њега, могла да врати међу окривљене. Али, из његове се приче наслућује атмосфера времена о коме говори: мртви су заиста мртви, отмица је било, могло би се чак тврдити да су планирана још нека "важна" смакнућа и спектакуларна киднаповања.

Да ли је то Миленковић лично доживео, нешто у томе радио, или видео, или можда само начуо од својих сурових шефова – за ову причу нема много важности. Извесно је да су се те ствари догађале.

У Багзијевом фељтону има много занимљивих личности, и њихова је колоритност скоро безгранична. Али, без изузетка сви потичу из ових сфера: политичке, естрадне и криминалне. Тајне службе су невидљиви, мистериозни оквир, који у себи, наводно, сажима све оно што се догађа. Или чак подстиче, спречава, артикулише и себи оставља улогу врховног арбитра.

Тако Багзи невољно описује (али не објашњава) механизме злочина. Они су у ратним и послератним временима постали ствар расподеле реалне моћи. Било је битно питање расподеле "права на убијање". Онај ко је ту могућност добио, или злочином преотео, није имао противника: ни полиција, ни закон, ни држава нису му могли ништа.

Из тог ужаса се морамо вратити у стварност. Багзи ипак говори оно што смо знали, или наслућивали. Неки људи из власти били су опчињени полетном српском мафијом. И пре него што су дошли на власт, њих је фасцинирала беспризорност, за њих су ратни криминал и фалсификовано родољубље били снажан романтични подстрек.

Ми још немамо прави одговор, а можда ће га окончање суђења дати: како је створен земунски клан, и одакле тим периферијским сецикесама дозвола за убијање по улицама и отмице где им падне на памет. Јер, немојмо се лагати: они су је имали. Да ли је то урадила сама Служба, дајући "простор за деловање" и исказнице убицама из патриотских разлога? Или су се они сами наметнули као чинилац равнотеже, перући своје биографије у складу с (привидно) драстичним променама: Служили су Милошевића, зашто не би могли и ДОС? Како су служили бившег, служили су и нове, за исте привилегије и исто право: на убијање.

Таква врста обрта била је лако могућа за српско шаролико и еластично подземље спремно на све, али шта је са новом влашћу? Неки из ње су за своје нове положаје више славили Легију него милион залудних људи који су оног 5. октобра гутали Влајков сузавац. Улемек је постао јунак дана, преторијанац сваке власти, пријатељ политичких лидера и пророк њихове судбине. И сад Багзи покушава да састави мозаик, ребус, шта ли је, о томе ко је све од "досоваца" имао неки договор са неконтролисаном "паравојском паравојске" из Куле, Сурчина и Земуна.

Уз нека имена која је Миленковић лако потрошио, ту су обавезно иконе Служби. Наводно је неко планирао смакнуће Јовице Станишића, јер је тај човек подржавао извесног Маку. А од њега су се Земунци бојали као од звечарке. Нису убили Јовицу, јер је бар по памети био прилично јачи од њих, па је лако могао да сазна шта му бивши штићеници спремају.

Док је политички врх зазирао од њих, они су били збланути пред војном службом безбедности. Желели су да од Аца Томића сазнају оно што ни сам Ацо није знао: могу ли да се побуне против режима? Од њега су могли да добију само најгоре савете, јер боље од тога он није умео да понуди.

Важније од Багзијеве приче је стање ствари. Дакле, јесу ли у овом часу механизми злочина о каквима је реч, коначно демонтирани у Србији? Претешко питање, пре него што се скине копрена са убиства Славка Ћурувије. Још је Душан Михајловић тврдио да зна ко је убио Славка, но није смео да каже. У маглама Повлена тај човек зна још мање, или је већ заборавио о чему је реч. И сад ће у априлу пуних осам година од тог тешког злочина, и поново се заћутало.

Порука из тога би могла да буде како се злочин у Србији и те како исплати. Овде се радо и лако убија и да би се показала моћ. Моћ се састоји и у брижљивом сакривању имена и лица убице.

Багзи и даље говори не би ли некако спасао своју душу и слободу. Естрада у Србији живи, њене највеће звезде не могу се одвојити од посебно сладуњаве верзије политичког популизма. Онај Митровић из "Пинка" тек је сад разумео шта му се све спремало и чега се срећно ратосиљао. Па тако на његовој ТВ више нећемо чути "Лепи громе мој..."