Привредници „за” и „против” Динкићевог попуштања каиша

Идеја „кешом против кризе” која је министра Млађана Динкића посвађала са Међународним монетарним фондом јуче је завадила и привреднике. Док једни у Динкићевој намери да одмрзне плате и пензије виде добру идеју предузетничког духа, други критикују министра јер преписује ставове нобеловца Пола Кругмана. Не може за све да важи исто правило, кажу једни. Основна економска логика иста је и у Србији и у Америци, одговарају други.

Мирко Тодоровић, директор конфекције „Тодор”, тако Динкићеву идеју оцењује као врло добру, јер, како каже, субвенционисани кредити привреди неће имати никаквог ефекта уколико робу коју производе нема ко да купи јер је тражња мала.

– У Србији је присутан критизерски однос према свему. Стално слушамо шта стручњаци, који никад нису засукали рукаве и урадили нешто конкретно, предлажу као спасоносно решење. Највише волим кад их чујем како треба повећати извоз и подићи конкурентност привреде. А ја их питам: како? Још нисам чуо тај одговор. Можда је боље да прво видимо шта ми у Србији можемо да произведемо, уместо да увеземо. Да заменимо бар део робе из увоза. Јер, не може Мирко Тодоровић робу данас да почне да производи и одмах да је извезе. Него прво мора да се докаже на домаћем тржишту. Да „зачепи” неке рупе у увозу дечје гардеробе, на пример. Па тек онда да почне да извози – уверен је Тодоровић.

Немања Попов, директор „Центропроизвода”, не мисли тако. Подсећа да смо као држава почели да стежемо каиш, јер трошимо више него што имамо.

– Динкићева намера је да се каиш постепено попушта. Ако ће дефицит у буџету ове године бити 4,75 одсто, питам се који ћемо ми то каиш да попустимо. Онај који немамо? Одакле нама простор да попуштамо каиш. Држава своје потезе треба да усклади са тржишним реалностима. Не могу ја као привредник нерационално да се понашам, повећавам трошкове, ако ми тржиште шаље другачије сигнале – уверен је Попов.

На констатацију да се Динкић залаже и да у буџету за следећу годину остану субвенционисани кредити за привреду наш саговорник одговара:

– Дотације развоју имају смисла само ако се користе за развој. Али ако су намењене већ презадуженим предузећима, која нису била рационална са својим парама, онда не може да се очекује да ће она бити ефикасна када је реч о туђем новцу. То су бачене паре и само одржавање илузорне ситуације. Тешко је кроз буџет одржавати социјални мир. Знате, ако је дно у чаши шупље, колико год да сипате нећете успети да је напуните – каже Попов, који Динкићу замера то што се позива на ауторитет Пола Кругмана.

Није довољан аргумент у дискусији само потегнути звучно име, јер не важе за све земље иста правила, додаје.

Мирослав Милетић, директор Концерна „Бамби-Банат”, позитивно оцењује залагања Млађана Динкића.

– Нормално је да идеја предузетничког духа дође из уста министра економије. Нема производње ни развоја без потрошње. Пад тражње је ограничавајући фактор. Не можемо сопствени раст градити на паду других. Нама ће бити добро тек када цело тржиште почне да расте. Не видим други метод да се поспеши потрошња. Нити мислим да је добро укинути субвенционисане кредите у тренутку кад је двоструко више неликвидних предузећа него прошле године – каже Милетић и додаје да и за Србију и за Америку и код најмањих и код највећих у основи владају исти економски закони.

Бојан Радун, извршни директор „Нектара”, са друге стране страхује да би подстицање тражње пре стимулисало продају робе из увоза, него домаће робе.

– Кад добијају неочекиване износе, грађани обично купују трајна потрошна добра, као што су кућни апарати. Огроман проценат те робе долази из иностранства. То ће погоршати спољнотрговински дефицит – страхује Радун.

Он, иначе, подржава Динкића у намери да следеће године у буџету остану субвенције привредницима, јер без тога не би преживели.

А. Николић